Ниски старт за палестинску државу

Док су блискоисточни мировни преговори у дубокој коми, најава неименованих америчких и европских дипломата да би четворка блискоисточних посредника (САД, ЕУ, Русија и УН) могли у септембру да признају палестинску државу повећала је нервозу у израелској администрацији. Само пре шест месеци намера Палестинаца да на Генералној скупштини Уједињених нација траже признање Палестине као независне државе био је само њихов „план Б” у мировним преговорима, али из месеца у месец овај циљ постао је практично званични циљ Палестинске управе на челу са Махмудом Абасом.

Не само што су Палестинци успели да излобирају да независност државе у границама пре рата 1967. године призна протеклих месеци значајан број латиноамеричких држава (Бразил, Аргентина, Еквадор, Боливија, Уругвај, Чиле, Перу и Парагвај), већ је то учинила и једна европска држава – Кипар.

Штавише, после прошлонедељне посете Абаса француском председнику Николи Саркозију, француских амбасадор при УН Жерар Аро је изјавио да је „признавање палестинске државе опција о којој тренутно размишљамо, са нашим европским партнерима”. Незванични извори из Јелисејске палате су пренели да је Абас чак добио „јасну подршку” за стварање државе.

Премда палестински председник тврди да „сви сигнали (европских) организација и држава показују да они чекају прави тренутак да признају” палестинску државу, немачки „Шпигл” преноси да немачка канцеларка Ангела Меркел планира ипак да на састанку 5. маја у Берлину „охрабри” Абаса да не тражи од УН једнострано признавање државности.

САД се такође противе једностраном проглашењу палестинске државе, али с друге стране онемогућиле су претпрошле недеље да се у оквиру „четворке” разматра о иницијативи Велике Британије, Француске и Немачке о обнови израелско-палестинских преговора предлагањем оквира коначног мировног споразума. САД су блокирале иницијативу, а један амерички званичник је објаснио да „није право време” и да та земља није очекивала да састанак четворке допринесе обнови преговора.

Премда су и Израел и Палестинци пристали да се постигну споразум до септембра ове године (рок који је предложио амерички председник Барак Обама), преговори су пропали само неколико недеља после њиховог обнављања почетком септембра 2010. Палестинци не желе да се врате за преговарачки сто док Израел не заустави изградњу кућа за Јевреје у насељима на окупираној Западној обали и у источном Јерусалиму, територијама које је Израел освојио у шестодневном рату 1967. године.

Будући да се очекује да САД, као стална чланица Савета безбедности УН са правом вета, блокира сваки покушај признања независности Палестине у овом телу УН, Палестинци планирају да признање независности траже од Генералне скупштине УН и да тамо добију подршку две трећине од укупно 192 чланице УН. Намера Палестинаца је да се позову на веома ретко коришћену Резолуцију 337 Генералне скупштине УН, донету 1950. године а којом се омогућава да Генерална скупштина у одређеним околностима преузме надлежност Савета безбедности.

Ова резолуција познатија под називом „Уједињени за мир”, заправо је својеврсна ревизија Повеље УН, и први пут је примењена 1956, на предлог тадашње Југославије, а поводом тројне агресије Велике Британије, Француске и Израела на Египат.

Израелски премијер Бенјамин Нетанијаху рекао је да се до решења две државе може доћи само кроз преговоре, при чему израелски званичници упозоравају да би једнострано проглашење палестинске државе проузроковало и једностране израелске кораке, као што је на пример анексија Западне обале.

Израел се дефинитивно суочава са, како је то дефинисао израелски министар одбране Ехуд Барак, „дипломатским цунамијем”, а у суочавању са тим јој уопште не помаже чињеница да се не прекида изградња спорних јеврејских насеља на Западној обали.

„Најбољи начин за САД да спрече палестинско једнострано настојање на признавању није да их упозоре, као што је Вашингтон урадио, већ да уместо тога иступе са сопственим мировним планом”, сматра Скот Ласенски, сарадник државног Америчког института за мир.

Сличног мишљења су и још неки аналитичари који замерају Обаминој администрацију што немају сопствене ставове о главним тачкама израелско-палестинских спорења – границама, статусу Јерусалима, повратку палестинских избеглица и безбедносним аранжманима.

Н. Радичевић