Јунак на потерници Интерпола

Чачак – Окружни суд у Новом Месту расписао је потерницу за Драгомиром Грујовићем (50) из Чачка, теретећи пензионисаног српског официра за наводне ратне злочине почињене јуна и јула 1991. године у Словенији, која се тада отцепљивала од СФРЈ. Човек који је тог лета у Србији због војничког херојства слављен као национални јунак доспео је на списак Интерпола и за то сазнао сам, путем Интернета.

– Потерница је расписана децембра 2007. а открио сам је тек јануара ове године, на страници Документационог информационог центра „Веритас”. О томе сам причао само укућанима и неколицини пријатеља. Не зато што се бојим суда у Новом Месту већ, поштено да вам кажем, због тога што ме је било срамота. Па, на потерницама Интерпола бораве углавном криминалци, шта ћу ја међу њима – каже Грујовић за „Политику”.

Слутећи овакав белај он није вадио пасош и не путује ван Србије, али је упорно трагао по Интернету, претпостављајући да је против њега покренут неки поступак.

– У то сам постао готово сигуран марта прошле године кад сам у новинама прочитао да је у званичну посету Војсци Србије дошао Бранимир Фурлан, у којег сам ја пуцао ’91. Данас је бригадир и заменик начелника Генералштаба Оружаних снага Словеније.

Грујовић нам је сам јавио вест о потерници, чим је сазнао, и о томе смо тада разговарали са Савом Штрпцем, директором „Веритаса”.

– Саветујем Грујовићу да се обрати Окружном суду или Тужилаштву у Новом Месту са захтевом да му се достави неки докуменат на који би одговорио. Јер, био је један случај да је човек приговорио на оптужницу, исто словеначку, иако је била подигнута десет година раније, и поступак против њега је обустављен. Или да ангажује неког адвоката који ће отићи тамо и узети сва та документа. Наша држава нема споразум о изручењу осумњичених за ратне злочине ни са Хрватском ни са Словенијом, већ само са Црном Гором, али уласком у ЕУ све би се то променило и важила би правила као у једној федерацији – рекао нам је Штрбац 31. јануара.

Међутим, у петак 15. априла ове године у Крању, министарка правде Србије Снежана Маловић потписала је са словеначким колегом Алешом Заларом Уговор о изручењу држављана, што је први уговор те врсте закључен с једном чланицом Европске уније.

– То сада значи да свака патрола у Чачку може да ме ухапси, веже и испоручи зато што су они тамо тражили. И може. Али, ја кажем: пре бих се убио него да се сам предам Словенцима – поручује Грујовић.

После подофицирске школе ЈНА у Загребу, момак из Парменца код Чачка распоређен је 1980. године у позадинско складиште Мокроног код Новог Места, у Словенији. Почетак сецесионистичког рата у СФРЈ, јуна 1991. године, затекао га је ту, на месту командира одељења за снабдевање.

Југословенска народна армија је у Мокроногу чувала 7,5 милиона литара нафте и командант складишта, капетан Бранимир Фурлан (1963), иначе Словенац из Новог Места, одлучио је да сву имовину и војску којом је управљао преда у руке земљацима из Територијалне одбране Словеније. Уверења, дата реч и војничка заклетва старијег водника Грујовића били су другачији и он је самоиницијативно решио да преузме команду над складиштем.

Пуцао је у Фурлана – три метка испод појаса – из службеног пиштоља „пара 88”, онеспособио и оставио на капији како би га преузео санитет ТО Словеније. У складишту, из којег су побегли војници Словенци и Албанци, остали су Грујовић, затим водник Дејан Ковачевић који је касније окумио Грујовића, иначе Хрват, и још 33 редова. Ова посада је, претећи Словенцима да ће у ваздух дићи резервоаре с нафтом, четири седмице чувала и до примирја сачувала сву имовину, наоружање и војнике. Само један био је рањен.

Грујовић је јула 1991. године, указом начелника Штаба Врховне команде ЈНА, ванредно унапређен у официра, у чин поручника, „због изузетног пожртвовања и испољене храбрости”. Одмах је добио прекоманду у завичајни Чачак где је 2005. године пензионисан у чину капетана прве класе.

– С Фурланом сам се добро слагао, приватно смо се посећивали, и док је био официр ЈНА коректно је радио свој посао. Али, ја сам дао војничку реч да ћу чувати људе и имовину и то је светиња. Словенци су ми тих дана нудили, преко посредника, 500.000 марка само да одем из Мокронога без икаквих проблема. Али, за мене је много вредније то што је супруга народног хероја Милана Тепића, који је септембра 1991. у Бјеловару дигао у ваздух и складиште и себе, касније изјавила да сам Милану ја био узор.

У званичној биографији Бранимира Фурлана стоји да је био рањен 29. јуна 1991. године „у борби”, док Грујовић, с пензијом од 40.000 динара, мора да ради додатне послове како би школовао млађег сина. Чачанин је пре двадесет лета био проглашен за „новог Синђелића” а данас је разочаран што га његова држава није обавестила за постојање потернице, што му баш нико не нуди савет или помоћ како да поступи у нечему што није бојно поље.

– Нека мој случај буде, нажалост, тема за размишљање. Није важно шта ће бити са мном, али какву ми то поруку шаљемо професионалним војницима који су се заклели отаџбини на верност: да ли да је бране до краја или у првој опасности окрену леђа – пита Драгомир Грујовић.

Гвозден Оташевић