Шта малолетник сме да купи?

Да ли малолетно лице може слободно да купује неке ствари, мале или велике вредности, свеједно, односно који прописи то регулишу и какве су правне последице ако малолетно лице купи какву ствар.

То питање регулише Закон о облигационим односима, који у одредбама члана 56, прописује да је „за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење уговора”.

А пословна способност подразумева способност правних и физичких лица, што значи и малолетника, да могу да закључују уговоре у правном промету. Дакле, лица која имају пословну способност могу да закључују уговоре, односно да купују ствари које продају трговци.

Физичка лица стичу правну и пословну способност од дана рођења, с тим што се за нека од њих пословна способност за неко време од рођења ограничава вршењем њихових права од стране њихових законских заступника, што се регулише посебним прописима (као што је то наведено у члану 72. Породичног закона).

Према овом члану, пословна способност је, иначе, ограничена, али ограничено пословно физичко лице може, у неким случајевима, без одобрења свог законског заступника закључивати оне уговоре чије му је закључивање законом дозвољено. Тако, на пример, према члану 64. Породичног закона: дете које није навршило 14. годину живота (млађи малолетник) може предузимати правне послове којима прибавља искључиво права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја, а дете које је навршило 14. годину живота (старији малолетник) може предузимати, поред правних послова које може предузимати млађи малолетник, и све остале правне послове уз претходну или накнадну сагласност родитеља, односно сагласност органа старатељства за одређене правне послове (располагање непокретном имовином и покретном имовином велике вредности које родитељи могу предузимати само уз претходну или накнадну сагласност органа старатељства).

Међутим, према одредбама истог члана, дете које је навршило 15 година живота може предузимати правне послове, средствима којима управља и располаже својом зарадом или имовином коју је стекло сопственим радом.

Наравно, малолетна деца могу предузимати и друге правне послове када је то предвиђено законом.

Када су у питању деца до 14 година старости, напред наведено јасно указује да закон дозвољава да она закључују неке правне послове, али само оне којима прибављају искључиво права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја. Међутим, ово се не може схватити као искључива забрана, јер разумно дете до 14 година старости може себи купити неку ствар мале вредности, што је фактичко питање. То може бити нека играчка, или нека посластица и слично, али се не може односити на куповину ствари, као што су на пример, бицикл, ролшуе, патике, предмете одевања и слично, јер је то обавеза родитеља, под чијим се надзором такви правни послови закључују. Ако би се и десило да разумно дете до 14 година жели да купи какву ствар веће вредности, продавац не сме таквом детету продати тражену ствар, јер продаја подразумева закључење уговора о продаји за коју малолетно лице нема правну способност. А ако би продавац продао таквом детету ствар веће вредности, такав уговор о продаји је неважећи, па последице враћања, уз ангажовање родитеља, углавном сноси продавац. Потребно је рећи и то да ова деца могу прихватити правне послове којима не стичу права и обавезе и правне послове малог значаја, дакле без прихватања било каквих обавеза, али и у том случају потребна је сагласност родитеља, односно стараоца, посебно ако би ти послови касније стварали било какве обавезе за малолетно дете.

Ово треба посматрати и са становишта члана 65. Породичног закона, који прописује право детета, које је способно да формира своје мишљење, додуше не у вези закључења уговора о куповини ствари, већ о другим питањима која се тичу његових права у вези са разним поступцима, у коме се, на пример, одлучује о његовој имовини.

Друкчија је регулатива ако је у питању штета коју причини малолетно лице. У тим случајевима, према Закону о облигационим односима, родитељ одговара за штету коју проузрокује другом њихово дете до навршене седме године, али одговарају и за штету коју причини њихово дете старије од седам година, наравно солидарно са дететом.

За децу која су навршила 14 година живота, а не остварују зараду нити располажу имовином коју су стекли својим радом, може се рећи да они могу закључивати правне послове у вези са куповином каквих ствари веће вредности, али за такву куповину потребна им је претходна сагласност родитеља, односно органа старатељства. Ако су куповину учинили без сагласности ових, правни посао – продаја је неважећа, односно као да уговор и није закључен, али може бити оснажен само његовим накнадним одобрењем родитеља, односно стараоца. У погледу враћања ствари, ако је уговор поништен, постоје посебне одредбе у Закону о облигационим односима.

На крају, треба нагласити да уговор закључен између продавца и малолетног лица без претходног одобрења законског заступника, односно органа старатељства, не обавезује само продавца већ и малолетног, односно његовог законског заступника, све дотле док овај, односно орган старатељства не изјави да закључени уговор не одобрава.

Наравно, наведени односи се у судском поступку расправљају са становишта сваког случаја посебно као фактичко питање.