Водени сатови

Египатски дворјанин Аменмхет, према натпису из његове гробнице, измислио је око 1500. пре н. е. водени часовник или клепсидру. Смањивањем нивоа воде у посуди, услед њеног сталног истицања, показивала се мера протеклог времена. Овакви часовници су били нарочито корисни свештеницима који су морали да знају време у току ноћи да би ритуали и приношење жртава могли да се одиграју тачно на време. Најстарији такав часовник потиче из времена владавине Аменхотепа II (почетак 14. века пре н. е.), пронађен је у деловима, у храму бога Амона у Карнаку, 1905. године.

Водени часовници су постали стандардни за показивање времена по целом древном свету, а у Кини су уведени у VI веку пре н. е. Били су уобичајени у Атини, где су пронађени остаци "градског сата" направљеног око 350. пре н. е. Рад овог сата је контролисао пловак који је тонуо док је сићушни отвор на дну омогућавао да вода полако истиче. Пловак је вероватно био са дршком која је померала и казаљку. Степен притиска на ознаке које воде до дна указује на чињеницу да је резервоар морао сваког дана да се пуни.

Грчки свет је имао и комплексније водене часовнике као што је онај који је направио проналазач Ктесибије из Александрије око 270. пре н. е. Отицање воде из овог сата, прецизно контролисано славином, покретало је све врсте аутомата, од звоњаве звона и покретних лутака до птица које певају - можда најранијег сата са кукавицом. У Атини је "Кула ветрова" коју је изградио астроном Андроник, негде почетком I века пре н. е, имала на врху сунчани сат а у унутрашњости компликован водени сат који је показивао време, док је ротирајући диск приказивао кретање звезде и дневни пролазак сунца кроз констелације.