Стрпљиви алхемичар

Српска академија наука и уметности (САНУ) саопштила је да је јуче преминуо њен редовни члан, сликар Радомир Рељић.

Академик Рељић рођен је 1938. године у Скопљу. Осмогодишњу школу и гимназију учио је у Зрењанину, а дипломирао је на Академији лепих уметности у Београду 1961. године, у класи професора Зорана Петровића.

У класи професора Зоре Петровић и Мила Милуновића 1963. године је завршио и специјални течај, а од 1972. године, избором за асистента на Академији ликовних уметности, почела је његова универзитетска каријера која је 1988. године крунисана избором за редовног професора за предмет сликарство и цртање.

Исте године изабран је за дописног члана САНУ, а 1997. за редовног члана.

Рељић је од 1961. године имао шест самосталних изложби, а на последњој, ретроспективној, 1996. године, у Галерији САНУ биле су изложене његове слике, акварели, цртежи, бакрописи.

За уметнички рад добио је више признања – награду "Политике" 1965. године, исте године награду на изложби у Словењ Градецу, затим прву награду на Трећем тријеналу југословенске уметности 1967, трећу награду на изложби у Лајбницу исте године, Велику плакету Универзитета уметности 1988. и награду 18. меморијала Надежде Петровић 1994. године.
(Танјуг)

* * *

Радомир Рељић, са надимком Џони, био је по свему особена личност. Суптилан, духовит, ироничан на све појаве око себе и у вези са собом, јер иронија је, како је говорио, "хумор вишег реда, она поправља савест малограђанину, тера га да стекне савест".

Уметност је за њега била прибежиште. Неки су га називали најусамљенијом личношћу савременог српског сликарства. Уместо палете, користио је порцелански тањир, па је говорио да он своја платна не слика, него их храни из тог тањира. У свом атељеу у поткровљу Српске академије наука и уметности стварао је дела препуна симболике и метафора, која су настајала у окружењу породичних фотографија и разноразних необичних предмета и старих ствари којима је био испуњен његов радни простор. Своју склоност ка сакупљању старих предмета волео је да објашњава хороскопским знаком рака у коме је рођен, а присуство породичних фотографија служило му је као заштита и психолошка потпора.

На стварање разноликог света људи, биљака, скелета, кентаура, летелица на Рељићевим платнима утицали су мириси детињства, лета провођена у Великом Бечкереку. У разговорима Рељић је волео да се сећа детињства, када су га још у обданишту деца прозвала "Хеј Словени", јер је државна химна била једина песма коју је знао да отпева како ваља. Надимак Џони стекао је на Академији јер је још 1956. био један од ретких у Београду који су у то време носили фармерке "леви штраус". У младићким данима опробао се и на филмском платну. Александар Саша Петровић ангажовао га је за улогу Исуса у филму "Мајстор и Маргарита". Христа је у њему открио и Павле Васић, молећи га једном приликом да му позира за дело "Тајна вечера". Иако се заклео да се више никада неће бавити глумом, јер "филмске екипе су мале путујуће луднице", Радомир Рељић нашао се и у Зафрановићевој "Окупацији у 26 слика" у улози руског свештеника у сцени масакра у аутобусу. Алекса Челебоновић је једном написао да би Рељић био одличан песник да није сликар.

Еротика је битно обележје Рељићевих платна. "Гола жена није само голотиња, већ учесник у у великом ланцу симбола. Осим тога, за мене женско тело представља својеврстан знак животне радости. Кад смо без одеће, најближи смо људскости", говорио је Рељић.

Песник Љубомир Симовић је на отварању Рељићеве ретроспективе у галерији САНУ (1996) рекао да су његова дела истовремено и карневал и пакао и да у њима напоредо стоје ужас и радост, чедно и скаредно, свето и гротескно и она, најчешће, представљају право царство двосмислености.

У његовом атељеу увек је свирала музика. На листи обожаваних били су Моцарт, Бах, Жорж Брасанс, Боб Дилан, Леонард Коен, Ван Морисон, рани џез... И посматрачима својих слика препоручивао је да паралелно слушају Моцарта и Баха.

Радомир Рељић називао је себе мирнодопским сликаром и у страшним годинама, које су ову земљу задесиле у деветој деценији прошлог века, није ћутао. "Пренеражен сам чињеницом да се пробило толико дивљаштва. Док остали напредују у сваком погледу, овде влада култ мржње и смрти. Не видим оправдање ни за кога. Нисам могао да верујем да маргиналци могу да поведу своја племена – људи за које никада нисам чуо. То ме подсећа на филм "Хитлер из нашег сокака", изјавио је Рељић у једном од својих интервјуа.

У свом раду Рељић се држао девизе алхемичара што значи рад, стрпљење и нада. Радио је много и дуго, а уметност доживљавао као свиреп посао који захтева одрицање и аскезу. Тако се понашао до последњег часа. Када смо разговарали поводом његове последње изложбе "Читатељке" у Библиотеци града Београда, рекао нам је да наставља даље, својим током, јер нема времена за скокове.