Смер у којем страх расте

Када разговараш с Богом, то је молитва; када Бог разговара са тобом, то је шизофренија
(Томас Сас, „Ментална болест као мит”)

Шта је то у ствари лудило? С тим изазовом у најширем смислу ухватио се у коштац филозоф Дејан Ђорђевић (41) у својој узбудљивој књизи „Увод у филозофију абнормалног” (издавач „Мрљеш”), проистеклој из докторске дисертације прошле године одбрањене на Филозофском факултету у Београду.

Пољски писац Марек Хласко написао је: „Свет се састоји од две половине. У једној од њих је немогуће живети, а у другој је немогуће издржати.” Како уочити невидљиву линију која раставља лудило и нелудило?

Уколико се под „лудилом” подразумева ментална болест, немогуће је дати сажет и одсечан одговор. Сматрам да таква линија, видљива или невидљива, једноставно не постоји. Почнимо с тврдњама чувеног америчког духовног делатника Ентонија де Мелоуа које гласе: „Читав свет је луд. Једини разлог што нисмо затворени у луднице јесте то што нас има превише.”

Друга реченица, наравно, не садржи прави разлог због којег тако успешно измичемо принудној хоспитализацији.

У том погледу извесне мисаоне хоризонте отварају резултати упоредног психолошког проучавања (Белинда Борд и сарадници 2005) криминалаца-социопата затворених у душевној болници Броудмур (Велика Британија) и руководилаца запослених у неким британским предузећима. Много је руководилаца који имају социопатске црте личности идентичне хоспитализованим разбојницима, и то баш оне које са собом повлаче немалу друштвену опасност. Могли бисмо закључити: такви руководиоци се не означавају као социопате, већ као „успешни, школовани млади људи”, а изливи њихове прекомерне агресивности према запосленима као „организација рада”, без обзира на то што по правилу производе опасне психосоматске болести на страни запослених. Да и не говоримо о томе што се поље болести зависности стално проширује, и то не без разлога.
С друге стране, такав увид не би смео да нас наведе да брзоплето усвојимо схватање да су менталне болести „мит” (Томас Сас).

Постојање такве болести опредељује стање прекомерне душевне патње и менталне дисфункционалности. Две су недоумице које при томе долазе до изражаја. Прва се односи на арбитрарност прилога „прекомерно”, а друга на ситуацију описану синтагмом spiritual emergency, иначе створену у крилу савремене америчке критичке психијатрије. Она означава надолазак палете психопатолошких симптома, као неопходне фазе на путу мистицистичке варијанте „духовног развоја”.

Извесни софиста-лекар је у петом веку пре Христа епилепсију изједначио са осталим болестима, иако је пре тога називана „светом болешћу”. Шта би нам рекли они који „можда знају што ми не знамо”?

Генерализацијама, наравно, овде нема места. Једно је, међутим, сигурно: многи са уоченим симптомима епилепсије не би се сложили с тим да су у питању патолошки симптоми које треба „лечити”, већ симптоми извесног ступња на тегобном путу мистичког прегнућа. На овакве околности указивао је Емил Сиоран. За нас је, можда, најрелевантнија студија „Мистицизам и епилепсија” коју је недавно објавио шпански психијатар Хавијер Алварез. Он износи занимљиву тврдњу да је путем пажљивог „нешаблонског” посматрања пацијената закључио да се симптоми епилепсије пречесто не могу означити као патолошко стање, већ као неуролошка основа мистичког продирања у иначе недоступне духовне крајолике.

Крећемо ли се у смеру у којем страх расте, да се позовем на мало измењену мисао Милорада Павића?

Свакако. Мишљења сам да је основана тврдња познатог америчког теоретичара медицине Херберта Бенсона да је „наше друштво тако устројено да ствара стање страха”. Уочљиво је то посебно на овим просторима: усвајање „вредности” као што су згртање профита по цену ужасавајућих социјалних неправди, свеопшта владавина примитивизма у јавном животу по правилу доводи до драматичног пораста анксиозно-депресивних поремећаја и код „обичног света” и код оних људи од духа. Ако ме сећање не вара, штампа је забележила следећу изјаву неког нашег психијатра : „Ко овде не полуди, тај није нормалан!”

Зашто је Имануел Кант захтевао да се „судскопсихијатријско вештачење безусловно поверава филозофу”? Да ли се то игде данас уобичајава?

Имао сам увид у садржај великог броја налаза судских вештака неуропсихијатријске струке. У одређеном броју случајева било би недопустиво благо тврдити да одишу позицијом коју сам у својој књизи означио као ригидни психијатријски реализам и који сам, а то је због питања потребно нагласити, критиковао из перспективе Кантовог критицизма. У једном кривичном поступку вештаци неуропсихијатри тврде да је окривљени „високоморална личност готово угашеног сексуалног нагона”. Мислим да је коментар сувишан.

Не верујем да постоји држава у којој судови неуропсихијатријско вештачење поверавају филозофима – истински филозофи имају незгодан обичај да филозофском преиспитивању подвргавају многе упоришне тачке, па и правне.

Шта Мишел Фуко, и сам у младости оболео од потиштености, назива „великим утамничењем”?

„Великим утамничењем” означио је нарочити облик насиља (затварање у разна „прихватилишта”) од стране центара друштвене моћи у доба класицизма над оним што се у савременој филозофији означава као Друго – у овом случају над незапосленима, просјацима и „лудацима”. Као битну тачку хронолошког лоцирања француски филозоф је одредио 1656. годину и оснивање Општег прихватилишта у Паризу.

Поставља ли филозофија права питања, будући да се истинска наука састоји од постављања правих питања, а не од давања правих одговора?

Када је у питању „дескриптивна” димензија питања, неосновано би било изрећи генерализирајући суд. Много је филозофа који су у прошлости умели и дан-данас умеју да, у целости или делимично, негују истинску запитаност. На крају крајева, филозофија по дефиницији почива на неговању немилосрдне запитаности спрам целокупног конгломерата здраворазумских уверења. Да парафразирам Николаја Берђајева, управо је то разлог што филозофа нико не воли.

Има ли човек, уопште, право на располагање својим телом и својом душом, као у самурајској крилатици „Будећи се ујутру, мисли на смрт”? Зар Гете (Јохан Волфганг) није рекао да је „самоубиство чин који је својствен људској природи”?

Право на располагање својом душом прећутно претпоставља слободу воље, неограничену могућност контроле душевних процеса, неограничену могућност психолошког дистанцирања спрам сталног медијског „испирања мозга” итд. Што се тиче права на располагање својим телом, права на самоубиство, сматрам да се то може решити из перспективе филозофске позиције познате под називом вредносни плурализам, коју сам покушао да одбраним.

Сасвим је сигурно да има нечег приглупог, дегутантног, примитивног... у медијском хвалисању успешног насилног спречавања несрећних људи да изврше самоубиство. Зашто би наведена насилна спречавања а приори требало означавати као етички исправна?

У погледу Гетеове тврдње морам да истакнем да синтагму „људска природа” сматрам крајње нејасним и генерализирајућим појмом. Могуће је, додуше, уочити присуство одређеног броја карактерних црта код највећег дела човечанства, али не треба заборавити да је, барем у некој крајњој инстанци, сваки човек јединствено дело природе или Бога.

Које појаве проучава неуротеологија или спиритуална неуронаука?

Неуротеологија је грана неуронаука која тежи да утврди неуролошке корелате тзв. мистичких доживљаја.

Да ли сте сагласни са исказом канадског филозофа психијатрије Лорија Резнека да гени играју главну улогу у менталним обољењима?

„Човек сумња док је жив – ако је паметан”, речи су велике америчке списатељке Перл Бак. Ја бих додао: нарочито ако има посла с тако далекосежним, одсечним и спекулативним ставовима као што је Резнеков који сте навели. Филозофским језиком речено, то је израз позиције коју бисмо могли означити као наивни ригидни научни реализам.

Да се, донекле, „вратимо” на ниво једног нефилозофског промишљања генетске хипотезе која је била у моди до почетка 21. века. С времена на време у дневним новинама могли су се прочитати наслови попут „Пронађен ген за схизофренију!” итд. Последњих година прве декаде овог века 23 истраживача из Аустралије, Француске и САД предузела су обимно истраживање, чији су резултати објављени у престижном „Америчком часопису психијатрије”. Не постоји веза између схизофреније и гена оболелих! У овом смеру крећу се и закључци књиге Џозефа Џеја „Недостајући ген: психијатрија, наследност и безуспешна потрага за генима”.

Ово ваља истаћи не зато да бисмо читаоце убедили у то да прихвате позицију супротну Резнековој, већ да бисмо их навели да се дубоко замисле када чују од употребе излизану синтагму – „То је научно доказано!”