Дипломатија „друге Југославије”

Дипломатски мемоари – они који по правилу тајни свет међународних сусретања, договарања, извештавања и међусобног процењивања износе на видело – код нас су релативно ретки. Изнад свих су „Московске године” Вељка Мићуновића, два тома о његова два (по учинку сасвим различита) мандата у Совјетском Савезу, (1956-58. и 1968-71). Последњих година,додуше, у нашим књижарама све је више стручне литературе која се бави разним аспектима ове службе, али је увек занимљиво кад о дипломатији пише – и притом сведочи – неко ко је био „инсајдер”, дипломата од каријере.

„Мој поглед на дипломатију (1957-2005)” др Живојина Јазића, књига објављена постхумно („Чигоја штампа” и Невенка Јазић, 244 стране са индексом личности), књига је из тог жанра. Др Јазић (1927–2008), у дипломатији „друге Југославије” (ФНРЈ, СФРЈ), провео је укупно 35 година, пензионисан је 1992, али мемоари садрже и нека запажања о дипломатији после тога, све до пред крај 2005, када је стицајем несрећних околности престао да пише.

Образован (дипломирао је права, још крајем педесетих докторирао на теми правног аспекта европских интеграција), у дипломатији је био на важним и занимљивим местима: заменик шефа мисије при УН, начелник Управе за међународне организације, спољнополитички саветник шефа државе, амбасадор на Куби и у Индији, члан многих важних делегација – др Јазић о дипломатији (и дипломатама) пише кроз призму личних искустава, показује своје изврсно познавање заната и разумевање дипломатије великих сила током „хладног рата”, пре свега у УН.

Наводи и важне и занимљиве епизоде из активности југословенске дипломатије у Покрету несврстаних земаља, где је СФРЈ била „велика сила” сасвим несразмерно својој величини и економској снази. Имала је, међутим, дипломатску елиту која јебила цењена, зато што је била способна и увек добро обавештена. При том реално слика улогу и значај тог покрета, често спутаваног својим унутрашњим противречностима и недоследностима, превеликим амбицијама и нереалним циљевима.

Др Јазић се, опет кроз примере стварних догађаја, бави и дипломатском етиком, као важним предусловом за дипломатска постигнућа. Указује на нужност реалног процењивања ситуације и да је важно знати не само спољне политике појединих земаља, него и њене носиоце и њихове унутрашње односе.

Често наводи пример индијске дипломатије – релевантан и за наше данашње околности – чији су припадници школовани, напредују по чврстим правилима и која представља стабилну грану администрације на коју не утичу политичке и партијске промене у држави и на њеном врху.

Посебно поглавље бави се министрима иностраних послова СФРЈ, ликовима Коче Поповића, Марка Никезића, Мирка Тепавца, Милоша Минића, Јосипа Врховца, Лазара Мојсова, Раифа Диздаревића и Будимира Лончара, који су, сваки на свој начин, давали печат угледу југословенске дипломатије, а у неким случајевима и њеном каснијем срозавању. Оно што је, међутим, главни закључак, то је да је Тито умео да искористи способности дипломатских професионалаца, док је Милошевић, преузимајући контролу над службом спољних послова остатка Југославије, СРЈ, њу и њене посленике потпуно потчинио себи и свом главном циљу, одржању на власти.

Посебно су занимљива поглавља о Куби и Индији, анализе њихових политичких система, економија и личности у време Јазићевих амбасадорских мандата у Хавани (1973-82) и Њу Делхију (1986-89). То су својеврсни портрети две земље, умногоме различите и по својим системима и историјским судбинама: Куба још тавори у свом оскудном „социјализму”, док је Индија, смело одбацивши неке догме „очева” своје нације (Гандија, Нехруа), али не деградирајући их, већ постала светска економска сила.

Живојин Јазић пише јасно и непосредно, многе од његових порука могу да послуже и данашњим српским дипломатама. („Важно је да се процени да ли неки циљ може да се оствари у датим околностима, или тек касније, у бољим условима… У дипломатији је некада тајминг све…”)

„Мој поглед на дипломатију” у сваком случају је аутентично штиво, сећања која могу да послуже како за разумевање једног аспекта наше прошлости, тако и за нека тумачења наше дипломатске садашњости.