Византијске играрије

Један телефонски разговор са Батом од десетак минута,пре две недеље,био је нека врста охрабрења, говорио је тихо али разговетно, гласом пуним пажње, великодушности и још са неком топлом захвалношћу. Као да му ми нешто дарујемо аон само нешто прима. Завршио је разговор са обећањем да ћемо се ускоро видети у Београду или Скопљу. Сада ми је јасно колико ми је било стало да у то поверујем. Зато ми је сада, очигледно,још теже да се навикнем на то да се од Бате опраштам.

Више од пет деценија дружења са Батом и Љубинком одабрао сам једненоћиу њиховом париском атељеу далеке 1978 године када смо читали део „Бата Михајловић“из есеја „Жива Византија“.

Изванредно сликарство Бате Михајловића остало је, нажалост, расуто по европским и белосветским колекцијама. Тако нам постаје мање приступачна његова монументална суштина. Иза овог духа изразито модерне грађе постоји једна изузетна моћ брзог премошћавања великих простора прошлости и садашњости, респект прасуштине удружен са неодољивом наклоношћу ка садашњем, непоновљивом тренутку. То је изобиље издашности које симпатичка својства сликарства распростире једнако у времену и простору, не напуштајући при томе концентрисани простор људскости.

Бати је изгледа урођен осећај за крупне суштине, за битне арматуре, за судбинска догађања. Отуда његова способност за ритам и изражавање у широким сликарским ритмовима. Од самих почетака његово сликарство било је обележено једрином као неком првом личном артикулацијом која је неминовно и најприродније постајала сродна артикулација сликарске форме. Врло обилан регистар унутар јако одређене масе, од самих почетака његовог сликарства, био је нека врста богатог жуборења, валовито запљускивање осећајних импулса општег и намах препознатљивог геста. Никада пратећи декор.

Веома чудан, изузетно својствен начин дружења са прошлошћу који везује Батино сликарство са културом минулих времена, објашњив је посебним структуирањем његовог бића. Бату одликује невероватно брза интуиција, прека интелигенцијакоја готовонаопачке јаше Пегаза толико ћудљивог, да је скоро на граници гротескног. Да би неки чин сликарског делања имао смисао, Бата га пушта да процури низ властиту руку, али на начин на који се пушта или затвара славина. То је за длаку удаљено од дечије обести. Када се поигра са тим чином, толико својственим најхрабријима у столећу, он одврће славину до краја, тако да у том лудилу заборавља све почетке, наравно и почетак своје деструктивне играрије. Управо се тада рађа трагични амбис његовог сликарства, који нам изгледа још опаснији због неке необјашњиве присутности реда разарања.

Изгледа по томе да је његова проказана љубав према Византији парадоксална, ако не и лажна. Ако је Византија ред, хијерархија реда над нередом, откуда толико богохулне љубави у његовом сликарству?Изнова стижемо до великог Курбиновца. На почетку свог бављења сликарством Бата је показао велику склоност према дубоким, мутним бунарима израза. Тек што је прхнуо као сликар, а већ се везао за двојицу лудака европског сликарства, за Грека и Рембранта: Светлост и Дух, опсесија унутарњим, органски коментар у универзуму, ваншколска стварност за усамљенике. Одједном је из неких дубина изронио Курбиновац звани Небо. Гестова одмерених и контролисаних, уздржане кореографске позе, боја изабраних на додирним тачкама спектра. Тај сликар мајушне базилике у дивљини сликао је хаос анђеоском мирноћом, етиком математичког безнађа, оптиком кристалних облика лаке читљивости, поврх тога симболичних, готово измишљених фигура. Повратак Бате том свету изгледа да је повратак за читаво једно сликарство. Велика глобала његове слике у којој се музичком истрајношћу пробијају секунде, минути, читав живот унутрашње светлости, пулсације и грчеве којима не треба времена да би били превођени, постаје све више глобала којој се сликарство, брже или спорије, али увек изнова враћа као свом простору живљења, мада засада није још добило свој храм, макар и у таквој дивљини,

Батино сликарство обнавља Курбиновски парадокс у новом простору и времену, обнавља монументалност у духу, коме је затим стварни простор толико прилагодљив, да се може створити и тамо где га свако други веома тешко види. Батино сликарство већтраје на тај неприкосновени начин.