Све лажи рата

Међу гостима овогодишњег Сајма књига у Београду био је и Андреа Катоне, професор из Барија, један од организатора и промотора Друштва за солидарност и културу "Мост за Београд". Проучавајући руско друштво, источну Европу и Балкан, овај професор филозофије се 1999. године посебно посветио проучавању рата у Југославији и питању Косова. Његово име налази се на многим књигама које покушавају да исправе неправде према Србима, а које су објавили италијански издавачи "La citta del sole" i "Achab".
Поменути издавачи били су, такође, гости на овогодишњем сајму, а њихове књиге биле су изложене на штанду београдског Завода за уџбенике и наставна средства. Завод је објавио и превод дела "Коридор" Џин Тоски Марацани Висконти, на чијој промоцији је говорио и Андреа Катоне. Он је истакао да је од највеће важности упознати Италију са историјом и културом српског народа од средњег века до наших дана, преводити и штампати књиге из српске историје и књижевности, као и отворити Српски културни центар у Италији

Можете ли да објасните за наше читаоце како је настало Друштво "Мост за Београд" чији сте директор, и шта је његов циљ?

– Наше удружење настало је у Барију, марта 1999. године, захваљујући групи интелектуалаца, студената и радника који су желели да се чује и "други глас" против, у хору понављаних, неистина о српском народу. Извели смо за време, и после НАТО агресије, једну акцију против широко прихваћеног става и мишљења, заједно са неким удружењима и интелектуалцима из других земаља, на пример са француским новинаром Мишелом Колоном, аутором изврсног документарца о стању на Косову после окупације НАТО. Тај филм смо превели, приказивали и дистрибуирали на видео-касетама по целој Италији. Организовали смо и предавања на универзитетима, у школама, радничким клубовима, парохијама...

До нас је допрла вест о изложби "СОС Косово – српски средњовековни манастири пре и после рата".

– Да, то је била изложба о погрому марта 2004. када су косовски Албанци уништавали и спаљивали српске манастире и цркве, коју смо организовали у пролеће 2005. у сарадњи са београдском "Мнемозином", и, истовремено, саветовање о статусу Косова. Пре ове, организовали смо и бројне друге фотографске изложбе попут оне "Направили су пустош и то називају миром", затим о оружју и бомбама забрањеним међународним конвенцијама које је НАТО користио, о споменицима културе на Косову...

Поред борбе против лажи, шта је још био циљ "Моста за Београд", чије име буди андрићевске асоцијације?

– Други наш циљ биле су акције солидарности како бисмо помогли избеглицама које су се слиле у санкцијама изнурену Србију, затим деци крагујевачких радника чији су родитељи остали без посла, деци и младима са Косова и Метохије који су изгубили једног или оба родитеља. Поред тога, "Мост за Београд" је скромним новчаним прилогом помогао више од 300 српских породица, у укупној суми од више од 350.000 евра. Кап у океану, али не треба заборавити да су скупљени, мало-помало, прилозима професора, студената, радника, пензионера. Успели смо да реалну ситуацију у Србији приближимо хиљадама Италијана. Неки од њих су и дошли у Србију да посете породице које су помогли, али је до данас остало немогуће да они угосте децу или породице из Србије због непремостивих бирократских тешкоћа италијанске конзуларне службе у Београду.

Откуд толико интересовање у Италији за рат у бившој Југославији и да ли га је условила посебна политичка ситуација?

– Почетком 1999. године, када је влада наше земље узела учешће у НАТО агресији на Југославију, прецизније на Републику Србију, њу је водила коалиција левог центра, дакле различите партије међу којима и неке које су у прошлости, 1991, биле против агресије на Ирак и чија је бирачка база, било њен католички, било левичарски део, подржавала пацифистичке покрете. Да би могла да оправда учешће Италије у агресорском рату против Југославије која никога није напала и није прекршила међународно право, његови заговорници морали су да измисле демонизацију српског народа упоредивши га са нацистима. Сви ратови, од оних у античком Риму до данас, били су праћени изговорима и лажима и увек представљани као оправдани, али никада се није толико лагало и толико извртала истина као у случају југословенских ратова у току деведесетих година, а посебно кад је реч о НАТО агресији 1999.

Да ли је било тешкоћа и оспоравања рада ваше организације?

– Делатност коју већ осам година обављамо добровољна је и без икакве новчане накнаде, а обично они који носе помоћ у Србију сами сносе трошкове свога путовања. Рад није лак и није увек добро примљен. Тако је било нарочито у годинама агресије на Србију, тако је на жалост и данас. И даље су моћни антисрпски лобистички центри, то показује опште усмерење италијанских медија који су и даље мало склони да ослушну и српске разлоге. Помаци су мали, али нам значе. На пример, књигу "Други рат за Косово" у којој указујем на неподношљиве услове Срба и неалбанаца на Космету, приредила је посланик у италијанском парламенту Луана Занела, а предговор јој је написао градоначелник Венеције Масимо Качари.

Ваше име се појављује на многим италијанским књигама о овим темама, било да сте аутор, писац предговора, приређивач, редактор...

– "Мост за Београд" је покренуо и штампање књига које би пружиле објективне информације о ономе што се стварно дешава на тлу некадашње Југославије. Поред "Коридора" Џин Тоски Марацани Висконти, желим да поменем и књигу "Косово, црна рупа Европе", с мојим предговором, која је, такође, преведена на српски и која је у Италији доживела неколико издања. Поменуо бих и књиге "Од Средњег истока до Балкана, крвава зора америчког века", написану у сарадњи са италијанским филозофима и историчарима, и "Лажи о рату у Југославији" немачког новинара Елсесера с мојим предговором за италијанско издање. Најзад, ту је и "Други рат за Косово – српска, православна, хришћанска баштина коју треба спасавати" у којој је и мој прилог о српској историји и коју је и ваш лист недавно приказао.

-----------------------------------------------------------

Изложба о Јасеновцу

– Чини ми се да је данас занемарен велики удео југословенских народа у борби против фашизма, а поготово српског који је платио највећи цену. Зато смо се ангажовали у новом пројекту, изложби фотографија посвећеној жртвама Јасеновца, српског Аушвица, коју ћемо, уз помоћ српског Музеја жртава геноцида из Београда, отворити у Барију 27. јануара 2007. године, поводом спомен-дана жртвама фашизма. То ће бити прилика да се свет подсети да је српски народ једини европски народ који је бомбардован и на почетку и на крају 20. века – каже Андреа Катоне.