У детињству ми је Брус Ли био цар

То што је од 1991. до данас снимио више од 80 филмова (!), засигурно Такаши Миикеа (1960) сврстава у једног од најпродуктивнијих редитеља свих времена, а чињеница да му се стваралачки распон креће од жестоких хорорфилмова пуних перверзија, окрутности и провокација, преко кримифилмова са жестоким сценама насиља и борби, научне фантастике, акције, мјузикла, драма, дечијих бајки, суперхеројских и тинејџерских хитова филмова, до шпагети вестерна и класичних јакуза и самураји филмова, чини овог јапанског филмског мага и једним од најконтроверзнијих али и најразноврснијих филмских стваралаца данашњице и синонимом за обећавајуће биоскопско искуство.

Тек што је јесенас у Венецији представио „13 убица”, својеврсни римејк филма Еичија Кудоа из 1963, Миике ће се већза који дан у Кану представити 3Д самураји филмом „Харакири– Смрт самураја”, римејком јапанског класика из 1962. године Масакија Кобајашија и тако ући у трку за „Златну палму”...

Крв, насиље, жестоке сцене борби мачевима, а где је ту љубав?

Сцене борби мачевима су заправо сцене љубави! Без братске љубави не бих могао да снимам тако насилне и крваве сцене. О количини насиља и крви у филму може да одлучи само неминовност.

Увек сте тако диваљ, необуздан?

Можда само јурим за сном који никада нећу остварити. Пронашао сам слободу кроз нискобуџетске пројекте. Тражим још више слободе кроз искуства стварања филмова као што је „13 убица”. Мислим да је дошло време да будем диваљ још једном.

Кроз нови римејк?

Најважнија ствар за римејк филмског класика јесте колико поштујеш оригиналан филм. Све док поштујем оригинал, не прибојавам се да у филм ставим и неки свој знак, свој печат. Никада нисам тежио да намећем своју личност. Моја филозофија је да,као редитељ, морам увек да одвојим свој его и да само уживам у стварању филма.

Шта је за Вас изазов у јидаигеки (самурајска период драма, прим. аут.) филмовима?

Задовољство у стварању јидаигеки филмова је у томе што у њима један лик може током само једне ноћи доживети толико тога за шта би лику из неке савремене приче било потребно сто дана. У самураји период драмама увек тражим универзалну тему. Знате оно: Љубав зачета осветом, Правда зачета насиљем.

Тако ће бити и у новом, 3Д филму „Харакири– Смрт самураја”? Ни Ви нисте одолели тродимензионалној слици?

Ко би одолео изазову да сними такав филм, да види борбе, мачеве, самураје, у три димензије! Наравно да томе нисам одолео.

Зазире ли јапанска филмска индустрија од Вас, зато што важите за најконтроверзнијег редитеља и творца неких од најкрвавијих и најжешћих хорорфилмова данашњице, попут, рецимо, филма „Аудиција”?

Зазиру. Али, за мене „Аудиција” није хорор филм, јер он није надреалан и нема никаквог чудовишта у њему. Једноставно, то је прича о девојци која на чудан начин показује своје емоције и зато ју је немогуће разумети. Она само жели да човек кога воли остане уз њу, не чини неки велики злочин, само типу одреже ногу да не би могао да оде. Ситуација је, дакле, толико реалистична да је управо то оно што највише застрашује.

Чини се да је Ваш „Град изгубљених душа”био тематски Ваш најрепрезентативнији филм?

Вероватно мислите због тога што у мојим филмовима има увек и ликова различитих националности и то је тачно. То има везе и са мојим пореклом и начином живота. Моја породица је изворно из Кумамотоа у јужном Кјушу, али се стицајем околности у једном периоду обрела и у Кореји. Одрастао сам у Осаки, али због тога не мислим да је он мој родни град. Увек ме прати тај осећај да немам родни град у који се могу вратити, да немам базу. Чак и у мојим јакуза причама. Вероватно ме због тога и привлаче романи по којима најчешће и радим филмове. Конкретно, „Град изгубљених душа” рађен је према роману Хасе Сеишуа. Због свега овога често себе називам аранжером, а не аутором.

Аранжером туђих прича, редитељем без правила?

Не стварам сам правила, нисам довољно студирао нити проучавао филм да бих постављао правила. Читав живот сам провео стварајући филмове, па треба мало да уживам. Само се питам да ли ће филм после свега бити успешан, а диван је осећај када је филм успешан као последица уживања свих нас који смо га стварали.

Да ли сте уживали стварајући „Сукијаки Вестерн Ђанго”, бар у оној мери у којој је уживала публика гледајући овај Ваш филм?

Итекако! Овај филм је моја посвета шпагети вестернима и мом великом пријатељу и брату Квентину Тарантину!

Када већ поменусмо Тарантина, под чијим сте Ви утицајима стасавали као редитељ?

Толико је много њих, али се на крају ипак све своди на то да су сви они радили оно што ми сматрамо да јесте филм. Понекад пожелим да бацим све оно што сам научио током студија и рада као асистент на снимањима и да само радим филмове какве желим. Шохеи Имамура (Миике је дуго био Имамурин асистент, прим. аут.) снимајући филмове је питао како живети. Он је створио своје властито предузеће за производњу филмова туђим парама и таква одлучност и независност зрачи и у његовим делима. Волео бих да постанем Имамура.

Па, бар Ви снимате филмове какве желите?

Увек сам то радио. Чак и онда када сам имао боље понуде.

У чему је онда проблем?

Рецимо у овом: сматрам да постоје две врсте редитеља. Један је тип веома опрезне особе који бира теме које му одговарају и које жели да ради и то пажљиво. Други тип редитеља ради једну ствар за другом и не боји се да мења самог себе.

Ви сте, наравно, овај други тип?

Ја сам тип редитеља код којег се промене дешавају природно кроз стварање филмова једног за другим. То што радим у континуитету није моја намера, већ је тежак рад постао за мене рутина.

Какве сте Ви филмове волели као дечак?

Највеће утицаје у мом детињству имали су филмови Бруса Лија. Моја генерација није много тада знала о Сеиџуну Сузукију, јер су његови филмови били више резервисани за филмофиле. Нама је Брус Ли био цар! Он и није био неки лепотан нити тако добар глумац. Он је био одличан у акцијама, умео је да створи њихов драмски интензитет, али су његове акционе сцене биле више стоичке него лепе. Међутим, он је са тим својим стоицизмом направио велики успех у Холивуду. Он је био тако харизматичан и тако пролазан.

Како је дошло до тога да се определите за режију као своју професију?

Нисам имао другог избора! Сањао сам да постанем професионални мотоциклиста тркач, али у томе нисам успео. Сматрам да свако може да постане редитељ, поготово онај који има новца. Чак је и Харуки Кадокава постао редитељ, па и славни комичар Такеши Китано је постао редитељ и тако пронашао своју слободу. За режију није толико потребан таленат колико личност. Мотоциклиста пре свега мора да има таленат. И храброст.