U detinjstvu mi je Brus Li bio car

To što je od 1991. do danas snimio više od 80 filmova (!), zasigurno Takaši Miikea (1960) svrstava u jednog od najproduktivnijih reditelja svih vremena, a činjenica da mu se stvaralački raspon kreće od žestokih hororfilmova punih perverzija, okrutnosti i provokacija, preko krimifilmova sa žestokim scenama nasilja i borbi, naučne fantastike, akcije, mjuzikla, drama, dečijih bajki, superherojskih i tinejdžerskih hitova filmova, do špageti vesterna i klasičnih jakuza i samuraji filmova, čini ovog japanskog filmskog maga i jednim od najkontroverznijih ali i najraznovrsnijih filmskih stvaralaca današnjice i sinonimom za obećavajuće bioskopsko iskustvo.

Tek što je jesenas u Veneciji predstavio „13 ubica”, svojevrsni rimejk filma Eičija Kudoa iz 1963, Miike će se većza koji dan u Kanu predstaviti 3D samuraji filmom „Harakiri– Smrt samuraja”, rimejkom japanskog klasika iz 1962. godine Masakija Kobajašija i tako ući u trku za „Zlatnu palmu”...

Krv, nasilje, žestoke scene borbi mačevima, a gde je tu ljubav?

Scene borbi mačevima su zapravo scene ljubavi! Bez bratske ljubavi ne bih mogao da snimam tako nasilne i krvave scene. O količini nasilja i krvi u filmu može da odluči samo neminovnost.

Uvek ste tako divalj, neobuzdan?

Možda samo jurim za snom koji nikada neću ostvariti. Pronašao sam slobodu kroz niskobudžetske projekte. Tražim još više slobode kroz iskustva stvaranja filmova kao što je „13 ubica”. Mislim da je došlo vreme da budem divalj još jednom.

Kroz novi rimejk?

Najvažnija stvar za rimejk filmskog klasika jeste koliko poštuješ originalan film. Sve dok poštujem original, ne pribojavam se da u film stavim i neki svoj znak, svoj pečat. Nikada nisam težio da namećem svoju ličnost. Moja filozofija je da,kao reditelj, moram uvek da odvojim svoj ego i da samo uživam u stvaranju filma.

Šta je za Vas izazov u jidaigeki (samurajska period drama, prim. aut.) filmovima?

Zadovoljstvo u stvaranju jidaigeki filmova je u tome što u njima jedan lik može tokom samo jedne noći doživeti toliko toga za šta bi liku iz neke savremene priče bilo potrebno sto dana. U samuraji period dramama uvek tražim univerzalnu temu. Znate ono: Ljubav začeta osvetom, Pravda začeta nasiljem.

Tako će biti i u novom, 3D filmu „Harakiri– Smrt samuraja”? Ni Vi niste odoleli trodimenzionalnoj slici?

Ko bi odoleo izazovu da snimi takav film, da vidi borbe, mačeve, samuraje, u tri dimenzije! Naravno da tome nisam odoleo.

Zazire li japanska filmska industrija od Vas, zato što važite za najkontroverznijeg reditelja i tvorca nekih od najkrvavijih i najžešćih hororfilmova današnjice, poput, recimo, filma „Audicija”?

Zaziru. Ali, za mene „Audicija” nije horor film, jer on nije nadrealan i nema nikakvog čudovišta u njemu. Jednostavno, to je priča o devojci koja na čudan način pokazuje svoje emocije i zato ju je nemoguće razumeti. Ona samo želi da čovek koga voli ostane uz nju, ne čini neki veliki zločin, samo tipu odreže nogu da ne bi mogao da ode. Situacija je, dakle, toliko realistična da je upravo to ono što najviše zastrašuje.

Čini se da je Vaš „Grad izgubljenih duša”bio tematski Vaš najreprezentativniji film?

Verovatno mislite zbog toga što u mojim filmovima ima uvek i likova različitih nacionalnosti i to je tačno. To ima veze i sa mojim poreklom i načinom života. Moja porodica je izvorno iz Kumamotoa u južnom Kjušu, ali se sticajem okolnosti u jednom periodu obrela i u Koreji. Odrastao sam u Osaki, ali zbog toga ne mislim da je on moj rodni grad. Uvek me prati taj osećaj da nemam rodni grad u koji se mogu vratiti, da nemam bazu. Čak i u mojim jakuza pričama. Verovatno me zbog toga i privlače romani po kojima najčešće i radim filmove. Konkretno, „Grad izgubljenih duša” rađen je prema romanu Hase Seišua. Zbog svega ovoga često sebe nazivam aranžerom, a ne autorom.

Aranžerom tuđih priča, rediteljem bez pravila?

Ne stvaram sam pravila, nisam dovoljno studirao niti proučavao film da bih postavljao pravila. Čitav život sam proveo stvarajući filmove, pa treba malo da uživam. Samo se pitam da li će film posle svega biti uspešan, a divan je osećaj kada je film uspešan kao posledica uživanja svih nas koji smo ga stvarali.

Da li ste uživali stvarajući „Sukijaki Vestern Đango”, bar u onoj meri u kojoj je uživala publika gledajući ovaj Vaš film?

Itekako! Ovaj film je moja posveta špageti vesternima i mom velikom prijatelju i bratu Kventinu Tarantinu!

Kada već pomenusmo Tarantina, pod čijim ste Vi uticajima stasavali kao reditelj?

Toliko je mnogo njih, ali se na kraju ipak sve svodi na to da su svi oni radili ono što mi smatramo da jeste film. Ponekad poželim da bacim sve ono što sam naučio tokom studija i rada kao asistent na snimanjima i da samo radim filmove kakve želim. Šohei Imamura (Miike je dugo bio Imamurin asistent, prim. aut.) snimajući filmove je pitao kako živeti. On je stvorio svoje vlastito preduzeće za proizvodnju filmova tuđim parama i takva odlučnost i nezavisnost zrači i u njegovim delima. Voleo bih da postanem Imamura.

Pa, bar Vi snimate filmove kakve želite?

Uvek sam to radio. Čak i onda kada sam imao bolje ponude.

U čemu je onda problem?

Recimo u ovom: smatram da postoje dve vrste reditelja. Jedan je tip veoma oprezne osobe koji bira teme koje mu odgovaraju i koje želi da radi i to pažljivo. Drugi tip reditelja radi jednu stvar za drugom i ne boji se da menja samog sebe.

Vi ste, naravno, ovaj drugi tip?

Ja sam tip reditelja kod kojeg se promene dešavaju prirodno kroz stvaranje filmova jednog za drugim. To što radim u kontinuitetu nije moja namera, već je težak rad postao za mene rutina.

Kakve ste Vi filmove voleli kao dečak?

Najveće uticaje u mom detinjstvu imali su filmovi Brusa Lija. Moja generacija nije mnogo tada znala o Seidžunu Suzukiju, jer su njegovi filmovi bili više rezervisani za filmofile. Nama je Brus Li bio car! On i nije bio neki lepotan niti tako dobar glumac. On je bio odličan u akcijama, umeo je da stvori njihov dramski intenzitet, ali su njegove akcione scene bile više stoičke nego lepe. Međutim, on je sa tim svojim stoicizmom napravio veliki uspeh u Holivudu. On je bio tako harizmatičan i tako prolazan.

Kako je došlo do toga da se opredelite za režiju kao svoju profesiju?

Nisam imao drugog izbora! Sanjao sam da postanem profesionalni motociklista trkač, ali u tome nisam uspeo. Smatram da svako može da postane reditelj, pogotovo onaj koji ima novca. Čak je i Haruki Kadokava postao reditelj, pa i slavni komičar Takeši Kitano je postao reditelj i tako pronašao svoju slobodu. Za režiju nije toliko potreban talenat koliko ličnost. Motociklista pre svega mora da ima talenat. I hrabrost.