Бечка ретроспектива Роја Лихтенштајна

Специјално за Политику

Беч – Поводом педесетогодишњег јубилеја настанка поп-арт покрета, бечка галерија Албертина великом уметнику Роју Лихтенштајну посвећује ретроспективу под називом „Рој Лихтенштајн. Црно и бело 1961-1968” чију срж чини серија од шездесет цртежа. Амерички сликар, графичар и вајар Рој Лихтенштајн се убраја у најпродуктивније уметнике двадесетог века – за живота је створио око три хиљаде цртежа од којих већину чине студије за слике, скулптуре и отиске у сито штампи и керамици.

За разлику од већине својих колега, Рој Лихтенштајн релативно касно почиње да се бави сликарским занатом. У моменту када раскида са традицијом апстрактног сликарства (1950-их), већ је навршио четрдесету. Прескочивши више фаза уметничког експериментисања типичних за развој сликарског укуса оног доба, Лихтенштајн се директно упушта у апстрактни експресионизам. На изложби у Албертини, по својој раритетности и као типични примери ове фазе, издвајају се два туша на папиру из 1958 – „Паја Патак” и „Мики Маус 1”. За разлику од каснијих стереотипних ликовних приказа стрип-тема у фази поп-арта, његови рани радови се ослањају на цртачку радионицу Волта Дизнија и пресудни су за разумевање развоја сликаревог особеног плакатног стила. Већину цртежа из тог периода Лихтенштајн је, из само њему познатих разлога, уништио. Инспирисан фигуративним женским портретима Вилема де Кунинга, Лихтенштајн пребацује стрип-јунаке у „озбиљан” ликовни жанр.

Селекција од шездесет црно-белих цртежа која је заправо требало да доживи светску премијеру у њујоршкој Морган библиотеци, показује Лихтенштајна у новом светлу – као сликара који је пронашао драстичне методе удаљавања од кубизма и апстрактног сликарства стилистичким експериментима; пре свега употребом јаких црних контура и мотива разложених на растере. Хладна дистанцираност од анализе естетске привлачности потрошачке робе која се не схвата другачије но кроз своју материјалну вредност „процењену” кроз етикету са ценом, ослања се на традицију Алана Капрова, Класа Олденбурга и Џорџа Сигала и развија се паралелно са ликовним вредностима поп-уметника америчке Западне обале.

Кустос Изабел Дерво је при осмишљавању концепта поставке „Црно и Бело...” пред очима имала прост циљ – идентификацију Лихтенштајнових цртежа као аутономних уметничких дела која „нису желела да постану нешто друго”. Преведено на обичан језик – одабрани су цртежи који нису настали као студије за друге радове. Једно од главних поља интересовања аутора изложбе је почетак коришћења растера (никада ненасликаних слободном руком, већ насталих коришћењем различитих техника) који ће постати Лихтенштајнов заштитни знак. Указује се и на порекло мотива које уметник обрађује у својим познатим радовима (стрипови, продајни огласи, исечци из штампе и рекламне рубрике из телефонских књига). Управо се за Лихтенштајнове теме не може рећи да су оригиналне – материјалност и стереотипно приказивање жена чине га типичним делом поп-арт културе.

Две трећине изложених радова потиче из 1961, године која је обележила почетак Лихтенштајновог пробоја на њујоршку трендсетер сцену. Паралелно са црно-белим цртежима настају црно-бела платна, стилистички и тематски блиска једна другима. „Код њега није само слика другачија, већ и фокус – занимао га је посебан стил који би могао да да одговор на питање која је разлика између „обичног” и „уметничког” сањарења, објашњава Дерво.

Лихтенштајн показује велико интересовање за пушке и пиштоље које ликовно приказује у серији радова који пародирају историјске приказе борби између каубоја и индијанаца (ране 1950), а касније и на сликама насталим 1960-их: „Прст на обарачу” и „Најбржи колт” (обе из 1963). Већ овде покушава да дочара звук који изазива повлачење ороза – још увек не текстуалним, већ графичким путем.

Инсталација „Куц! Куц!” (1967) која је део разрађене студије истоименог црно-белог цртежа, повезује архитектонске и сликарске елементе.

Изложба је отворена до 15. маја.

Марина Бауер