Борис и Миле

Босна и Херцеговина је у проблему. Два од три конститутивна народа су пред изузетно важним, неки кажу опасним одлукама које дубоко задиру у суштински суверенитет државе.

У Мостару је одржан Хрватски народни сабор који је антиципирао законодавне и извршне органе ентитета хрватског народа.

Грађани Републике Српске ће на јунском референдуму рећи да ли подржавају „законе наметнуте од високог представника”, посебно о Суду и Тужилаштву БиХ.

Референдум је намах постао политички хит који његовог идејног творца, председника РС Милорада Додика, гура у политичку изолацију и поставља на мету критика Запада, док суседе тестира око спремности на регионалну сарадњу.

Тако су актуелизована питања да ли Срби на две обале Дрине морају увек да имају идентичне интересе и како се њихови лидери понашају када то није случај.

Не морају, први је одговор, што потврђује и питање референдума који је, барем тако изгледа, захладио односе Београда и Бањалуке.

Бе-Ха Срби сами одлучују коме ће поверити да их води и да решава проблеме Републике Српске и Републике БиХ. Срби овде бирају своје лидере од којих очекују да пре свега воде рачуна о интересима Републике Србије.

Додик се, има томе неко време, определио за политику заоштравања у БиХ. И пре пропалог покушаја договора у Бутмиру 2009, говорио је да Уред високог представника треба протерати, да га бутмирски преговори „ни на шта не обавезују” и да неће пристати на „пренос власти са Републике Српске на Босну и Херцеговину”.

Такав став донео му је изборну победу. Став око референдума може му донети и санкције међународне заједнице. Видећемо. Све су то Додикове аутохтоне одлуке. Са штитом или на њему.

Проблем је што Додик као да у свакој ситуацији очекује слепу подршку Београда. Ако је не добије, мало-мало па се љутне. Као када је Скупштина Србије – зарад Србије и Срба – изгласала резолуцију о Сребреници.

Мрштио се и априла 2010. када су Борис Тадић, Абдулах Гул и Харис Силајџић потписали Истанбулску декларацију која наглашава заједничку визију приступа регионалним питањима и огледа се у безбедности за све, политичком дијалогу, економској међузависности и очувању мултиетничке, мултикултуралне и мултиверске друштвене структуре у региону.

У Додиковој визури то је представљало готово „издају” Републике Српске, подршку омрзнутом федералном Сарајеву и легитимисање „неоотоманског” продора на Балкан.

Додик сада каже да „није пратио” (!!!) наставак Истанбула – тројни сусрет лидера Србије, БиХ и Турске у Карађорђеву. Али је одмах потом дошао у Београд да би овде говорио о „подозрењу” које осећа према том скупу.

Београд, међутим, хоће помирење у региону, хоће добре односе са Анкаром, поздравља њене посредничке услуге добре воље, прижељкује турске инвестиције.

Сасвим легитимно. Као што је легитиман и Додиков избор циљева. Укључујући и референдум. Једино није легитимно очекивати да се други с вама увек сложе.

Суочен са сумњама Запада да иза пројекта референдум стоје Србија и Русија, Тадић је у Карађорђеву рекао да је то унутрашња ствар БиХ али да Београд неће подржати референдум којим би се угрозила дејтонска целовитост БиХ.

Тадић је, што су многи од њега очекивали, могао да буде категоричнији. Пошто није, Додик је одмах преузео иницијативу. Сложио се с тим да Србија не треба да се меша у процес одлучивања у БиХ, а онда је, попут Борисовог старијег брата, препоручио и када би Србија требало да се умеша: „у случају ескалације проблема у вези са високим представником”.

Испада да је Додик тај који лечнички констатује дијагнозе и исписује рецепте очекујући да пацијент у Београду беспоговорно прима терапију.

Нисам за конфронтацију, да не будем погрешно схваћен, али јесам за уважавање реалности и различитости интереса које не спречавају сарадњу. Напротив, оздрављују је.

Зато ме овдашњи лидери понекад својим понашањем подсећају на снаше. Све се некако снебивају да отворено поруче: да, Београд је уз Републику Српску, али Београд може да има интересе и приоритете који су различити.

Зашто Тадић одлучније не каже, под условом да то заиста мисли, да

Србија за Србе у расејању чини све што је у њеној моћи, али да нико не може да очекује да због тога прелазе његове чувене „црвене црте”.

Зашто управо у таквим приликама не поручи да ће Србија стварати савезништва и пријатељства када процени да је то у интересу ове земље. па и да ће, ако треба, улазити у конфронтације да би заштитила сопствене интересе.

Понављам, није обавезно, а не би било ни природно да Србија и Република Српска увек имају идентичне циљеве. Додик није страшљив када то треба показати.

Памтим када је почетком 2009. године Београд званично изразио забринутост због бруталне израелске репресије над Палестинцима у Гази. У исто време Бањалука је слала телеграм подршке Израелу – чувајући своје пословне интересе.

Додик може да предлаже да се на нивоу државе осуди турски геноцид над Јерменима 1915. или да се, попут Француске, донесе закон о забрани ношења никаба – исламске покривке за жене. Али, ако Додик има интерес да заоштрава односе са Турском, то – као и у случају Газе – не значи и да Србија треба да га следи.

Београд мора јасно да понови да Додик може да води политику какву хоће, али да не значи да ће га Тадић пратити по цену коју сутра може да плаћа Србија. Београд не сме себи да допусти да буде увучен у игре које могу да штете европском путу Србије и процесима помирења и нормализације у региону.

Председник Србије задужен је првенствено за интересе Србије. Испада некако да је председник Републике Српске у томе успешнији. Успео је да створи атмосферу да су лидери из Београда готово издајници свеколиког српства уколико га у свему не подрже.

Пред опасношћу да испадну Бранковићи, политичари из Београда онда лидеру Српске аминују и оно што инстинктивно осећају да није добро за Србију.

Старо је правило, у физици као и у политици, да кретање траје док га неко/нешто не заустави. Додик с тим нема проблем. Има га Тадић.

Својевремено сам, на телевизији РС, Додика и Силајџића поредио с Ричардом Лављег срца и Саладином. Једног дана ратују, сутрадан размењују поклоне. Један другом су били потребни. Хранили се из исте ћасе национализма.

Времена су се променила. Расте притисак да се национализам истисне како би се Босна смирила и организовала. Силајџића је заменио Бакир Изетбеговић. Умеренији по оценама света па и Београда, „исти Харис” по Додиковом уверењу.

Рекао сам једном председнику РС да својом националном реториком од 155 мм. ризикује да остане последњи Мохиканац. Онда сам, знајући где је све био и чији је све миљеник био, додао да ипак највише верујем у његов пословични прагматизам.

Друго је питање да ли ће дуж пута неке нове Додикове трансформације остати стећци који ће подсећати на оне који су га здушно бранили не водећи рачуна о сопственим интересима заборављајући да ће се он снаћи пре њих.