Држава на двору Карађорђевића

Док се Александар Карађорђевић са супругом спремао за венчање виндзорског принца Вилијама и Кејт Мидлтон, влада је донела Закон о дворском комплексу и у ред довела кривудаве, помало замућене токове буџетског новца за одржавање некадашње „адресе”југословенске монархије. Акт оставља комплекс у државној својини и проглашава га културним добром од општег интереса, чиме се додатно отежава могућност да после реституције буде враћен Карађорђевићима, али ће они и даље бити његови корисници, без плаћања накнаде.

Сем што ће наставити да угошћава потомке оних који су га саградили, двор и остатак комплекса би требало, најављују представници државе, да убудуће прима и више туриста него сада. Циљ је и да посетиоци најзад уживају у уметнинама и реликтима који не могу бити изложени у деловима комплекса данас доступним туристима. Ти експонати ће бити представљени у некадашњој гардијској касарни, чим се она обнови.

До више новца ће се можда доћи и тиме што новац за комплекс држава убудуће неће уплаћивати на рачун фондације Краљевски дворови, да би потом она њиме располагала на начин који је побудио сумње државног ревизора Радослава Сретеновића. Њега је зачудило то што је Министарство културе у 2008. за ту сврху одобрило око 30 милиона динара не тражећи извештај о томе како су потрошени. Још је необичније што су две трећине тих пара дате за репрезентацију, послугу и радну снагу, иако јеопоравак помало запуштеног комплекса изискивао доста пара. Сретеновић је због издвaјања буџетског новца без оправдања поднео прекршајне пријаве против двојице министара културе из тог периода.

– Процес против Војислава Брајовића је завршен и донета је осуђујућа пресуда, али се не сећам износа који је требало да плати. Поступак против Небојше Брадића и даље траје. Нисмо проверавали трошкове Министарства културе од 2008. године наовамо, тако да не знамо да ли је новац после нашег извештаја трошен пажљивије – каже Сретеновић.

Извештај Државне ревизорске институције је сачињен крајем 2009. а држави је било потребно још читавих годину дана да би формирала радну групу за припрему закона о дворском комплексу, који би требало да спречи даље неспоразуме о томе како се троши новац. Евентуално оправдање је што је комплекс тек почетком прошле године стављен на листу споменика културе од изузетног значаја, што је створило услове да се за њега осмисли посебан закон.

– Боље икад него никад – каже на то Срђан Срећковић, шеф радне групе и министар вера и дијаспоре, додајући да јеправо питање зашто закон није написан још 2001. када је Дом Карађорђевића постао корисник двора.

Oд 2004. године, када је држава за све радове у комплексу издвојила 120 милиона динара, давања су постепено пала на 30 милиона по једном буџетском циклусу. Сигурно је да барем новац за заштиту културног наслеђа похрањеног у двору није трошен без контроле. Суме за те намене биле су уплаћиване директно републичком Заводу за заштиту споменика културе, који је на тендерима бирао извођаче и надзирао радове, потврђује Вера Павловић Лончарски, директорка те установе.

Од повратка Карађорђевића, истини за вољу, комплекс је имао користи. Без помоћи државе, платили су рестаурацију дела уметничког и историјског блага двора, наводи Чедомир Антић, историчар и члан Крунског савета..

– За време Тита, комплекс је добро одржаван. После тога, док га је користио Слободан Милошевић, прилично је запуштен, нарочито Бели двор. У њему је било лоше грејање, па су постављени клима-уређаји, што је недопустиво без одобрења стручњака. Кров је пропао и прокишњавао – сећа се Марко Поповић, археолог и председник комисије за заштиту културних добара од изузетног значаја и добара српског порекла у иностранству.

Није преузимање дела терета заштите и обнове комплекса већ, како је он види, историјска правда разлог због којег Антић сматра да би двор требало вратити Карађорђевићима.

– Не бих рекао да је овим законом спречена реституција комплекса. Враћање двора краљевском дому не значи да би било могуће да се он сруши, као да је то било каква приватна имовина. Нови власник би имао обавезе према држави, јавности и историји да одржава двор за све будуће генерације – мишљење је Антића.

Ако не на реституцију, Драгољуб Ацовић, историчар и члан Крунског савета, рачуна на компензацију.

– Бугарска и Румунија су највећим делом вратиле имовину својим краљевским кућама а остатак је компензован. Грчка је одбила да то учини, па ју је краљ Константин тужио суду у Стразбуру и добио спор. Досуђено је принудно обештећење у новцу – објашњава Ацовић.

Владимир Вукасовић