Како је осуђен Урош Мишић

Последњег дана априла ударна вест из правосуђа је била да је Веће Апелационог суда у Београду преполовило казну Урошу Мишићу, са десет на пет и по година затвора.

Мишић је 2. децембра 2007. године напао упаљеном бакљом жандарма Небојшу Трајковића на утакмици Црвена звезда – Хајдук из Куле.

Подсетимо, Судско веће Вишег суда у Београду,коме је председавао судија Велимир Лазовић,два пута је Мишића осудило на десет година затвора због кривичног дела тешко убиство у покушају.

Апелациони суд је после разматрања жалбе на висину казне и квалификацију дела, у јануару ове године,одлучио да поново отвори главни претрес и сам изведе поједине доказе, како би могао да донесе коначну одлуку. Према писању медија, веће на чијем је челу судија Велибор Цветковић преквалификовало је кривично дело од покушаја убиства у напад на службено лице,па му је због тогаизрекло блажу санкцију.

Медији су посебну пажњу показивали према овом случају јер је суђење а потом и казна имала различите коментаре у јавности, од тога да је престрого осуђен („Правда за Уроша“) па до тога да тај случај мора да буде доказ да држава жели да се обрачуна с хулиганима и да заштити службена лица на дужности.

Урош Мишић је иза решетака од 5. децембра 2007. године. Ако је вест о казни тачна, он може да тражи условни отпуст после две трећине издржане затворске казне, а пошто је у притвору већ три године и пет месеци, што му се рачуна у казну, право на условни отпуст стећи ће већ крајем овог лета.

Вест о изрицању коначне казне Урошу Мишићу, Мирјана Пиљић, представница за медије Апелационог суда у Београду, није могла да нам потврди јер таква одлука још није ни формално ни практично донета.

–У току је израда пресуде у том случају, која после тога треба да буде послата у Одељење судске праксе, које треба да је обради и одобри. Зато је чудно да медији знају висину казне –рекла нам је она.

Пошто прође судску праксу, одлука ће бити послата из Суда и достављена странкама у процесу, навела је Пиљићева и истакла да Апелациони суд пре експедовања одлуке неће саопштавати њену садржину.

Дакле, остаје питање како су онда медији сазнали садржину пресуде, ако је тек у току њена израда. Да ли је њу неко медијима пре времена открио и тако начинио груб прекршај у том суду или су поједини медији дали себи улогу пресудитеља и прејудицирали исход.

Тиме су Судско веће ставили у крајње неугодан положај да ли да „потврде“ писање медија или да изненаде јавност и изрекну некакву другу казну. У оба случаја требало би утврдити ко се „поиграо“ ауторитетом тог суда и пресудио пре пресуде – медији или „инсајдер“ у тој „кући коначне правде“.

О. Милановић