СПЦ за повраћај имовине

Код већег дела јавности помен Миланског едикта вероватно би као прву асоцијацију изазвао могућност доласка папе у Србију, будући да је у медијима, али и у црквеним круговима, у последње време расправљано о томе да ли је прослава 1.700 година од доношења овог документа прилика да папа дође у нашу земљу. Порука коју је упутио патријарх српски Иринеј са скупа „Хришћанско наслеђе Феликс Ромулијане“, одржаног прошлог викенда, показала је да Милански едикт може бити повод и за једну другу, такође актуелну, тему: питање повраћаја одузете имовине. Власти треба да следе пример цара Константина, који је донео Милански едикт, и хришћанима вратио цркве, имања, слободу, рекао је том приликом патријарх. Документ чији се јубилеј прославља 2013. године, први је општи прави акт о реституцији одузете црквене имовине и имовине хришћана, објашњава протојереј мр Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, који је учествовао на овом научном скупу и говорио баш о овој теми.

– Као што се црква у оно време бринула о повратку имовине хришћанима, а не само о црквеној имовини, тако се слободно може рећи да таква брига цркве постоји и данас. У време комунизма, имовина је одузета и цркви и хришћанима појединачно. Принцип је да се сваком врати одузето, јер „правда држи земљу и градове“. С обзиром на то да је на научном скупу било речи о реституцији црквене имовине и имовине хришћана коју је озаконио цар Константин Миланским едиктом, претпостављам да је патријарха то подстакло да помене питање реституције одузете црквене имовине која се некако спроводи у Србији, али у другим државама у окружењу у којима делују епархије СПЦ слабо или никако као, на пример, у Црној Гори и Босни и Херцеговини. Потпуно је природно што је као узор државницима поменуо Светог цара Константина, јер нас патријарх учи да живот и дела светих богоугодника увек имамо пред собом. Сигурно је да у таквој прилици као узор државницима не би поменуо Јосипа Броза за којим још неки тугују, а по чијем је налогу и одузета црквена и народна имовина – каже отац Велибор.

Он појашњава и да документ цара Константина није едикт о толеранцији, како се погрешно представља, већ о слободи вероисповести за припаднике хришћанске вере, што је подразумевало и повраћај отете хришћанске имовине „бесплатно и без захтевања било какве надокнаде“. Милански едикт предвиђао је да „сва добра морају бити враћена хришћанској заједници без икаквог закашњења и у потпуности“, као и исплату надокнаде „поседницима хришћанске имовине“ који су је купили или добили на поклон.

– Принцип натуралне реституције је важио и за „друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно него достојанству њихове заједнице”. Одредбе су морале бити „јавно поштоване“ како би њиховим поштовањем и извршавањем „био постигнут општи и јавни мир“. Реч је, дакле, о најкраћем и најефикаснијем државном закону о реституцији као и о најбрже изведеном процесу реституције, а када видимо данашња пренемагања око враћања одузете имовине цркви и народу онда можемо да закључимо да су наши, а и европски законодавци и државници у том погледу драстично назадовали у односу на принципе цара Константина од пре 1.700 година – истиче отац Велибор.

Процес повраћаја одузете црквене имовине већ је отпочео на основу Закона о реституцији имовине црквама и верским заједницама из 2006. године. Иницијативе да се покрене поступак за утврђивање неуставности одредаба овог закона недавно су одбачене, а Уставни суд закључио је да одредбе не садрже повреду начела правне једнакости ни забране дискриминације. Захтеви око 140.000 породица, које траже повраћај одузете имовине, за сада не могу да буду остварени, јер се закон о општој реституцији још чека. Рок за његово доношење, јун 2011. године, све је ближи, а како истиче Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, тај рок поставила је сама Влада Србије својим Акционим планом за убрзање процеса стицања статуса кандидата за чланство у Европској унији.

– Ми смо подржали враћање имовине црквама и верским заједницама, борили смо се и за опстанак закона који предвиђа реституцију црквене имовине јер сматрамо да свима којима је одузета имовина, она треба да буде враћена – црквама, универзитету, фондацијама... Имовина коју потражују грађани чини пет одсто укупне државне, односно јавне својине и сматрамо да је натурална реституција могућа, као и да би она донела корист свим грађанима Србије јер најновији подаци показују да постоји небрига државе о великом делу те имовине. Када би је преузели грађани којима је она одузета, они би се боље старали о њој, а новац од пореза који би плаћали редовно би се сливао у државну касу – наводи Антић.

Ј. Чалија