НЕДОВРШЕНА РЕВОЛУЦИЈА

Који је то број демонстраната, с којим демонстрације прерастају у критичну масу "демократске револуције"? Пола милиона? Сто хиљада? Могућно је да о бројности "критичне масе" одлучују формат полигона (једно је, свакако, био Београд, друго Тбилиси, а нешто сасвим треће Кијев, у Украјини!) и инвестиције у припрему и логистику снага за промене. У Бишкеку, у Киргизији, нешто од тога је прошле суботе у сваком случају било несразмерно или недостајуће. Опозиција је извела на трг престонице четрнаест хиљада људи, али упркос скандирању да председник Бакијев, премијер Кулов и цела извршна власт поднесу оставке, шеф Киргизије није попустио. Остао је ту где јесте.

Рекло би се – ни "колор револуције" више нису што су биле. Можда је Америка тренутно нечим превише заузета.

Киргиски бунт требало је да буде довршетак недовршеног, из 2005. Тада је у Бишкеку склоњен с власти председник Акајев – властодржац, који је настојао да после њега власт продужи његова фамилија, кћерка или жена. Али, закотрљан у Београду, Тбилисију и Кијеву, на Балкану и теренима ближе Европи, точак је, док се котрљао према далеком Бишкеку и граници с Кином, већ тада остао без довољно замаха.

Притисак опозиције у престоници био је млак, без изгледа да се досегне "маса за преокрет". Уместо у Бишкеку, где је очекиван, догађај је почео и развијао се "с репа", нарастајући с југа, из етнички шарене провинције Ош.

Ош је сиромашан, ослоњен на контрабанд опијума из Авганистана и увек бунтован. Деведесетих, у њему су се за грла дохватили мањински Узбеци и Киргизи. Што је најлепше, то није терен политичке опозиције, већ царство две једине структурно оформљене организације – ратоборног сродника Ал каиде ИМУ (Исламског покрета Узбекистана) и Хизб ут-Тахрир, заступника преображаја централне Азије у један јединствени муслимански калифат.

У тренутку конфузије на северу, створене оспоравањем Акајевљевих избора за парламент, неколико стотина, а потом и више хиљада људи, наоружаних моткама и лопатама, почело је рушилачки поход кроз Ош. Ломили су излоге, проваљивали у дућане и пљачкали што су могли понети. Тек после су поједини, ту присутни опоненти власти усмерили стихију према државним надлештвима. И истурили себе за вође.

Таква, демократски саката "револуција" ваљала се према Бишкеку споро, нудећи прилику да јој се пут препречи у планинама које одвајају бунтовни југ. Али Акајев је био без снаге да о томе размишља. Уплашен, побегао је у Москву. Русија га није подржала. Схвативши да су у моди "промене", Путин је учинио све да у Бишкеку добију столице Бакијев и Кулов, тобоже као људи новог, мада обојица с високих места "свргнуте власти".

Опозиција се осетила изиграном и почела кампању за устав, којим би се висока овлашћења шефа државе и председника владе пренела парламенту. Бакијев обећава устав, али без захтеваног "растерећења" функције. Како се до споразума није дошло, захтев Савеза за реформе проширен је притиском да Бакијев, Кулов и други из извршне власти сместа напусте дужности!

Дакле, осим шефа државе, у Бишкеку су сада и демонстранти његови противници ту где јесу, улогорени на престоничном тргу Алату. Али још без довољно следбеника. Спавају под шаторима, покушавајући да омасове притисак. У недељу је целог дана трајао митинг. У понедељак је предузет поход на радио-телевизију, али без успеха. Телевизију је чувало хиљаду полицајаца.

Некада, пучисти су обично журили да придобију официре и освоје касарне. Данашњи пучисти, па и киргиски Савез за реформе, настоје да прво завладају "сликом". Рачунају, када имају телевизију контролисаће политичку поруку. Зар монопол над емитовањем поруке није означио крај сваке досад изведене "демократске револуције"? Ваљало би, ипак, причекати на епилог ове необичне ревизије биланса већ одмакле 2005.