Руси у граду на Бегеју

Зрењанин – У Краљевину СХС почетком двадесетих година прошлог века доспело је између 30.000 и 45.000 Руса. У њиховој колонији у тадашњем Великом Бечкереку било је између 500 и 600 избеглих после Октобарске револуције. У Народном музеју у Зрењанину уочи Ускрса отворена је изложба посвећена овдашњим Русима који су имали изузетан значај, а онда су скоро потпуно ишчезли.

Историчар Срђа Приљева каже да историјске везе Срба из Великог Бечкерека и Руса, који су као патрони помагали развој и очување српске баштине у Банату, трају од седамнаестог века. По окончању бољшевичке револуције, у повлачењу и прогону од комунизма у тадашњи Зрењанин стиже близу шест стотина Руса. Овде организују своју самоуправу и стварају своју колонију. Између осталих, у Бечкерек, односно Петровград, јер је град на Бегеју једно време носио и то име, доспели су и многи угледници: кнез Шереметјев, унук по мајци цара Николаја Првог, Маргарита Хитрова, дворска дама, која је једно време била са царем заједно у прогонству у Тоболску; кнез Борис Гагарин, кнегиња Шаховска Рада, А. Апраксин, бивши гувернер Тавричке губерније и сенатор, гроф Александар Васиљевич Гендриков, гардиста коњичке гарде. Његова сестра, дворска дама, убијена је у ликвидацији царске породице.

У овај део Баната доспео је и унук Лава Николајевича Толстоја – Михаил Ромашкевич, шест генерала, сликари А. В. Биценко, Афанасиј Шелоумов, Александар Иванович Лажечников, Коста Елиот, сценограф Владимир Ребазов, архитекта Алексеј Солдатов и многи други. Двадесетак руских емиграната нашло се у овдашњој гимназији, а своје знање су преносили и у другим школама. Ту је био и технички кадар који се успешно укључио у овдашњу индустрију.

По доласку у Бечкерек нико од њих није примио држављанство тадашње Краљевине СХС. Маштали су о скором повратку у Русију, сматрајући да бољшевици неће задржати власт. Сходно томе, надали су се да ће свој политички и друштвени живот остварити по повратку у родну земљу, и услед тога нису учествовали у државном попису становништва из 1921. године.

Број Руса у Бечкереку постојано је износио више од 500 од 1921. године до почетка Другог светског рата.Један документ из Историјског архива у Зрењанину, датиран на 1930. годину, сведочи да у граду у том тренутку живи 586 Руса.

Њихов допринос развоју Зрењанина у економском, образовном и културном смислу је непроцењив. Особена култура Руса стопила се са баштином многобројних других народа у Бечкереку, стварајући тако нове вредности.

О овдашњој руској колонији говори и податак да су сами изградили Храм Светог архангела Михаила. Столари су земљани под прекрили даскама, направили врата, прозоре и конструкцију за иконостас. Шест великих икона на иконостасу насликао је Афанасиј Иванович Шелоумов, полијелеј је израдио Сергеј Иванович Шереметински. Тајну вечеру насликао је генерал Сергеј Шестаков. Последње руско појање чуло се 1970. године, а због малог броја Руса, такозвана руска црква је 1973. године припојена Манастиру преподобне Меланије Римљанке у Зрењанину. И сада у њој службу обавља СПЦ.

Руска црква је свој највећи значај имала у окупљању избеглих Руса који су у граду на Бегеју оставили неизбрисив печат, а судбина им је, углавном, била трагична. У прво време су живели од продаје драгоцености које су допремили. Тако су се, слично као и избеглице из најновијег доба, најпре појавили на пијацама где су продавали донету робу, а онда су се бавили и препродајом. Будући да је међу Русима сваки десети био интелектуалац, почели су масовно да се појављују на културним манифестацијама, а врло брзо се афирмишу њихови лекари, инжењери, официри.

У предвечерје Другог светског рата, због њиховог израженог антикомунизма, приписивала им се приврженост Немцима, али је то током рата демантовано у пракси. На пример, Петар Кононенко је из Бечкерека, односно Петровграда, у рату премештен у Краљево и кад су га Немци позвали да изађе из строја у коме су се налазили Срби припремљени за стрељане, он је понуду одбио. Надежда Корњилова је у Меленцима позвала на заједничку борбу против Немаца и кад су је ови осудили на смрт, сама је себи ставила омчу око врата. Њен брат је исте, 1944. године са јединицама Црвене армије ослобађао овај крај од фашиста и наишао је на свеж сестрин гроб.

Велики део руских емиграната отишао је на Запад пре него што су овде стигли земљаци у редовима Црвене армије. Нису желели да се сретну. После Другог светског рата развио се сукоб наше комунистичке номенклатуре с Информбироом. Кажу да су преостали руски емигранти крајем рата били на удару НКВД, совјетске тајне службе, а од 1948. наше Удбе. Од руске колоније остали су само обриси и успомене.