Није лако остати на ногама

Пунта дел Есте, чувено летовалиште Јужне Америке, одличан је избор за оне који не питају шта кошта. Некад мало рибарско место, недалеко од Монтевидеа, главног града Уругваја, једна је у низу дестинација оних који су испунили бар два услова – већ имају дебеле банковне рачуне и налазе се на листама светског џет-сета. Иако не спадам у такве, давнашња жеља била ми је да се нађем макар на један дан у Пунти и сада сам сасвим сигурна да могу ово место да упоредим с Монте Карлом или Сен Тропеом, до којих је нама Европљанима много лакше да дођемо. Заиста, Пунта је како то неки воле да кажу Монте Карло и Сен Тропе Јужне Америке. Чини ми се ипак – много лепша.

Овај заносни градић налази се на југу Уругваја, око 140 километара источно од Монтевидеа. Од када су га Шпанци населили почетком шеснаестог века, на хектарима пусте и ненастањене земље, Антонио Лусик почео је да подиже вртове и баште, да ту довлачи биљке из целог света... Борови, еукалиптуси, акације, жбуње хортензија свих боја не само да се примили већ су почели и сами од себе да се размножавају. А како и не би? Пунта се показала као прави рај на земљи, па не чуди да је обавезно посећују и амерички председници! Први је био председник Линдон Џонсон, 1967. године.

Пунта је затим 1986. била домаћин скупа међународне асоцијације највећих компанија света и 1994. средиште Светске трговинске организације. Пунта дел Есте и положајем и лепотом постаје мека светских милијардера из света „биза” и „шоу-биза”. Свако ко припада елити тог нивоа и држи до себе мора у Пунти да има кућу, или бар апартман. Зато ту током године буде једва десет хиљада становника, али током летње сезоне, која траје од половине децембра до половине марта, на окупу се нађе и пола милиона људи!

Са осталим туристима и ја сам упловила бродом за крстарење, крузером, пред крај године у Пунту. Пловећа грдосија се укотвила ван луке, насред океана, на пола сата вожње брзим „чамцима за спасавање” у које стаје тачно 120 путника. Већ на први поглед Пунта делује привлачно, можда зато што помало подсећа на обрисе Мајамија. На обали – јата птица и колоније морских лавова и фока. А у такси возила поређана у колони може се ући и возити за мало пара. С обзиром да Пунта није велика, полуострво је најбоље проћи пешице, поготово они који су у доброј форми. Утисак је да је Пунта град младих људи, кажу у просеку тридесетогодишњака, потомака Шпанаца и Португалаца, мада су заправо Италијани најдоминантнији. Ако ћемо говорити у бројкама ту је готово 96 одсто становника европског порекла, три и по одсто су „афропотомци” и два процента Азијати. Као да се нисам нашла у Јужној Америци, већ усред Европе, додуше оне од пре масовнијег продора Турака, Арапа и Африканаца.

Пунта је полуострво на ушћу Рио де ла Плате у Атлантик. Не зна се шта је у њој или на њој лепше. Мами плажама, хотелима и предивним модерним зградама, парковима, шеталиштима, бутицима, ресторанима и дискотекама... Чувене плаже, једна ка ушћу, Плаја Брава, и друга ка Атлантику, Манса, Бикини бич, па Монтоја бич. Ово луксузно летовалиште има више од 40 километара предивних пешчаних плажа, на хиљаде ресторана, галерија, бутика свих модних кућа света, силне хотеле и виле, приватне апартмане. Све је некако по мери човека. Нема начичканих солитера, уместо њих виле и куће су утонуле у егзотично растиње а прилази препуни, нама тако познатих, разбокорених хортензија! Свих боја. На улицама клупе, чистоћа, осмеси на лицима пролазника.

„Испустила сам душу” ходајући по сунцу дуж прелепих улица, док нисам стигла на плажу Брава са чувеном скулптуром Лос Дедос (Прсти). И гле, ту из песка, као у последњем очају, извирују камени прсти руке неког дива, високи три метра. Рекло би се, последњи замах дављеника, или очај човека кога је прогутала земља, наговештај апокалипсе, ко зна, свако на свој начин „чита” поруку уметника. Деца се узалуд пентарају по склиским, углачаним површинама прстију.

После јаког, подневног сунца пријало је хладно пивце у оближњем, необичном ресторану, који подсећа на наше све популарније етно-куће. Ту су по зидовима окачени тигањи и шерпе, разни предмети за кућу, тканице, остаци „сингерица”... Унутра је много више људи који чекају клопу, чувену уругвајску париљаду, стек или јагњетину на грилу, или пак јела с морским плодовима и разном рибом, него оних који су остали на сунцу, поред скулптуре.

У последње две деценије, Хосе Игнацио, мало рибарско село осамнаест километара од Пунте, постало је рај за раскошне виле богатих и славних Уругвајаца, Аргентинаца, али и Американаца, наравно. Ту кућу имају Мадона, Шакира, Роберт де Ниро, Хулио Иглесиас и ко би побројао све њих.

Од луке с јахтама, препуне галебова, али и доброћудних морских лавова који сваки час заурлају на одушевљење деце, ка крузерима (стигла сучак три) туристи плове поред предивних острва Лобос и Горити на којима су праве колоније ових симпатичних створова.

А на Пунти човек просто не зна шта пре да посети, куда да прошета. Мада, сви путеви воде ка незаобилазном хотелу „Конрад”. Издваја се од осталих положајем и лепотом. Изграђен у арт-деко стилу, проширен је и заиста је стециште луксуза. Пун назив му је „Conrad Punta del Este Resort&Casino” и налази се у врху хотела света.

Нисам ни бројала степенице пењући се ка главном улазу. Ту је већ био паркиран неки „ролс” из којег су извлачили фирмиране кофере. Дугачка рецепција, са исто толико дугачким акваријумом, налик на чувену „Миражову” из Лас Вегаса. Толико стила и елеганције ретко се среће у чувеним хотелима, обично пренатрпаним разним ентеријерским досеткама. С терасе за пушаче пуца поглед на Атлантик. У једном тренутку помишљам да је штета што не пушим и увалим се у неки од полукревета, рекамијеа, шта ли већ. Отворени базен као да је срастао с пучином. Тениски терени... ресторани, продавнице. Купила сам белу ташну с логом хотела и Пунте. Кад бих то иначе урадила, ако не баш тада? У дну једног од холова видим урамљене фотографије славних који су боравили у хотелу. Не зна им се броја, од пода то таванице.

Нисам коцкар, па ме ни казино није привлачио: слот машине су свуда исте као и столови за рулет, бакару и остале игре, уосталом има их и на нашем крузеру. У хотелу „Конрад” иначе одседају филмске звезде и шампиони спорта, овде се приређују најпознатије модне ревије Јужне Америке, одржавају се филмски и џез фестивали, регате, тениски турнири, родеа... Кажу да су незаборавна ноћна крстарења за Божић, када исплове најлепше јахте с њиховим богатим власницима, а унаоколо праште ватромети! Плажа Ла Брава постаје идеална за сурфере којима се ту на високим таласима до максимума диже адреналин, а најтренди су Ла Бара и Бикини. Необичан дупли мост спаја две плаже, Ла Бару и Браву. Ноћу ту влада лудило у дискотекама и ресторанима. Када сване коме је до шопинга мораће до Двадесете улице или Рузвелт авеније. Ту се цене не виде у излозима.

Пунта дел Есте је заиста прави синоним лепоте. Софистицирано летовалиште с километрима дугим дрвеним шеталиштем, поред океана и плажа, где је на сваких десет метара окачена корпа за отпатке, да човек може да шета док не падне с ногу. Купање је најлепше у шпицу сезоне, од 21. децембра до 21. марта, а од јула до краја новембра „на снази” је сеоба китова, фока и морских лавова...

Своју златну еру Пунта је имала 40-их година прошлог века када су у њу нагрнуле холивудске звезде, међу њима чувени Френк Синатра, Дин Мартин, Семи Дејвис, Питер Лафорд... Касније, пошто је Уругвај преживео диктатуру и економску кризу, опет је постала незаобилазно стециште богаташа. Нажалост, нисам срела Роберта де Нира, ни Бандераса, Мадону, Шакиру, а ни Хулија Иглесијаса и Леонарда ди Каприја, па ни Наоми Кембел... али „осетила” сам ту негде у ваздуху мирисе милиона долара који допиру из њихових недостижних вила и бунгалова. И то је нешто.