Баш кућицa у цвећу

„Кућица у цвећу, трава око ње”. Тако каже стари шлагер, али то је управо оно што се види на сваком кораку, када се изађе из центра Вашингтона, где су империјална здања државних надлештава, зграде у којима су институти, пословна удружења, амбасаде и уопште све оно што чини главну индустрију америчке престонице – политику.

У центру престонице, као уосталом, и у свим америчким градовима, се не живи, већ само ради. Зоне становања почињу тек кад се одмакне од тог пословног средишта. На авенијама су велике апартманске зграде од којих свака има свој менаџмент, службе за одржавање, своје паркинге или подземне гараже, или „кондоминијуме”, зграде где су станови у индивидуалном власништву, али где се станари придржавају кућних правила и заједнички плаћају многе службе.

Највећи део урбаног простора Вашингтона и „сателитских” насеља изван његових, лењиром повучених административних граница, које му територију омеђују на 177 километараквадратних, заузимају низови невеликих кућа, приземних или највише с једним спратом, са сопственим двориштима, по правилу без ограда.

Али, у изузетном урбанистичком реду: свака кућа је довршена, а њена околина уређена. Куће нису претенциозне, рекло би се да су једино функционалне. Правило је да су од дрвета или, оне новије, од неке модерније замене. Цигле и малтер у сваком случају овде нису чест грађевински материјал, а од бетона су само приступне стазе или прилази кућним гаражама.

Вашингтон је подигнут на „заталасаном” терену: део уз реку Потомак (град има још једну, Анакостију) је углавном раван, а остатак је на побрђима, рекло би се сличним београдским.

Али сва вашингтонска насеља су „утопљена” у бујно зеленило, изнад кућа су раскошна стабла. Град је основан тек 1790, и разуме се, растао је постепено, али по унапред нацртаном плану, тако да се од почетка знало где ће шта бити.

Та правила која је поставио француски архитекта Пјер Шарл Енфан остала су до данас. Ниједна зграда у центру није већа од 11 спратова, а сачувано је и оно најважније у његовом плану: од укупне површине града, 35 одсто су паркови.Вашингтон је на географској ширини Атине и климатски има четири годишња доба, од којих, кад је реч о естетском доживљају града, оку највише пријају пролеће и јесен.

И једно и друго доба доносе ватромет боја, али оне пролећне су почетак живота природе, док јесен, такође раскошно, наговештава његов привремени крај.

Ових дана, крајем априла и почетком маја, вашингтонским насељима доминирају јарке боје – азалеја.

Има их практично испред сваке куће. Азалеје су уствари грмови из породице родедендрона, али захваљујући овдашњој клими, нису у саксијама, већ уз темеље или степеништа кућа, па и као посебни украси на травњацима.

Њихова популарност није новијег датума.Пошто куће овде углавном мењају власнике током свог постојања, цветни жбунови су „урачунати у цену”. Има их на стотине врста и подврста, разних хибрида и све су оне ових дана на отвореној изложби: довољно је прошетати било којим вашингтонским насељем (а слично је и широм Америке).

Постале су популарне после светске изложбе у Сан Франциску 1915, када је своје азалеје Американцима показало 12 узгајивача из Јапана. Већ после неколико година, у Америци је било посађено више од стотину хибрида увезених од суседа преко Пацифика.

Азалеје су се примиле можда и зато што не траже превелику бригу, опстају и цветају и кад су игнорисане.Проблем је једино што су у пуном цвату – свега три недеље годишње. Осталих 49 су само зелени (у неким случајевима и зимзелени) жбун.

Америчко друштво за азалеје основано је 1979 године и данас има филијале у готово свим америчким градовима. Седиште му је, наравно, у Вашингтону.Какав угођај пружају азалеје ових дана – погледајте на овим фотографијама.