Baš kućica u cveću

„Kućica u cveću, trava oko nje”. Tako kaže stari šlager, ali to je upravo ono što se vidi na svakom koraku, kada se izađe iz centra Vašingtona, gde su imperijalna zdanja državnih nadleštava, zgrade u kojima su instituti, poslovna udruženja, ambasade i uopšte sve ono što čini glavnu industriju američke prestonice – politiku.

U centru prestonice, kao uostalom, i u svim američkim gradovima, se ne živi, već samo radi. Zone stanovanja počinju tek kad se odmakne od tog poslovnog središta. Na avenijama su velike apartmanske zgrade od kojih svaka ima svoj menadžment, službe za održavanje, svoje parkinge ili podzemne garaže, ili „kondominijume”, zgrade gde su stanovi u individualnom vlasništvu, ali gde se stanari pridržavaju kućnih pravila i zajednički plaćaju mnoge službe.

Najveći deo urbanog prostora Vašingtona i „satelitskih” naselja izvan njegovih, lenjirom povučenih administrativnih granica, koje mu teritoriju omeđuju na 177 kilometarakvadratnih, zauzimaju nizovi nevelikih kuća, prizemnih ili najviše s jednim spratom, sa sopstvenim dvorištima, po pravilu bez ograda.

Ali, u izuzetnom urbanističkom redu: svaka kuća je dovršena, a njena okolina uređena. Kuće nisu pretenciozne, reklo bi se da su jedino funkcionalne. Pravilo je da su od drveta ili, one novije, od neke modernije zamene. Cigle i malter u svakom slučaju ovde nisu čest građevinski materijal, a od betona su samo pristupne staze ili prilazi kućnim garažama.

Vašington je podignut na „zatalasanom” terenu: deo uz reku Potomak (grad ima još jednu, Anakostiju) je uglavnom ravan, a ostatak je na pobrđima, reklo bi se sličnim beogradskim.

Ali sva vašingtonska naselja su „utopljena” u bujno zelenilo, iznad kuća su raskošna stabla. Grad je osnovan tek 1790, i razume se, rastao je postepeno, ali po unapred nacrtanom planu, tako da se od početka znalo gde će šta biti.

Ta pravila koja je postavio francuski arhitekta Pjer Šarl Enfan ostala su do danas. Nijedna zgrada u centru nije veća od 11 spratova, a sačuvano je i ono najvažnije u njegovom planu: od ukupne površine grada, 35 odsto su parkovi.Vašington je na geografskoj širini Atine i klimatski ima četiri godišnja doba, od kojih, kad je reč o estetskom doživljaju grada, oku najviše prijaju proleće i jesen.

I jedno i drugo doba donose vatromet boja, ali one prolećne su početak života prirode, dok jesen, takođe raskošno, nagoveštava njegov privremeni kraj.

Ovih dana, krajem aprila i početkom maja, vašingtonskim naseljima dominiraju jarke boje – azaleja.

Ima ih praktično ispred svake kuće. Azaleje su ustvari grmovi iz porodice rodedendrona, ali zahvaljujući ovdašnjoj klimi, nisu u saksijama, već uz temelje ili stepeništa kuća, pa i kao posebni ukrasi na travnjacima.

Njihova popularnost nije novijeg datuma.Pošto kuće ovde uglavnom menjaju vlasnike tokom svog postojanja, cvetni žbunovi su „uračunati u cenu”. Ima ih na stotine vrsta i podvrsta, raznih hibrida i sve su one ovih dana na otvorenoj izložbi: dovoljno je prošetati bilo kojim vašingtonskim naseljem (a slično je i širom Amerike).

Postale su popularne posle svetske izložbe u San Francisku 1915, kada je svoje azaleje Amerikancima pokazalo 12 uzgajivača iz Japana. Već posle nekoliko godina, u Americi je bilo posađeno više od stotinu hibrida uvezenih od suseda preko Pacifika.

Azaleje su se primile možda i zato što ne traže preveliku brigu, opstaju i cvetaju i kad su ignorisane.Problem je jedino što su u punom cvatu – svega tri nedelje godišnje. Ostalih 49 su samo zeleni (u nekim slučajevima i zimzeleni) žbun.

Američko društvo za azaleje osnovano je 1979 godine i danas ima filijale u gotovo svim američkim gradovima. Sedište mu je, naravno, u Vašingtonu.Kakav ugođaj pružaju azaleje ovih dana – pogledajte na ovim fotografijama.