Заборављање у магновењу

Како су наши преци знали да брзо заборављамо (а споро памтимо)?

Научници из Института за динамику и самоорганизацију „Макс Планк” у саставу Универзитета у Гетингену (Немачка), који су то недавно измерили, били су зачуђени брзином брисања чулних надражаја из мождане коре. Струјање електрохемијских порука (сигнали) у мозгу је у огромној мери збркано (хаотично).

Упркос томе, први пут су срачунали за које време ишчезне податак (информација) ускладиштен у својеврсним обрасцима неуронских мрежа. Отприлике један бит по побуђеном нервној ћелији у секунди, да се изразимо технолошким речником, што је изненађујуће брзо. Своје запажање су крајем минуле године обелоданили у уваженом часопису „Физикал ривју летерс”.

Два миленијума, наиме, владало је мишљење да кроз нерве протиче неопипљиви и невидљиви анимални дух и преноси информације у вези са стањем и делањем свих делова нашег тела. Тек средином 19. века физичари и физиолози су упоредо утврдили да се то обавља у виду електричних импулса, а крајем истог столећа да се они појављују као промене потенцијала (тзв. акциони потенцијал) у ћелијама названим неурони.

Колоплет нерава

Нервни систем је у целини сачињен од нервних и специфичних ћелија које их окружују и штите, а свака је функционална јединица која са осталима у људском мозгу чини огромну мрежу. У основи су сличне другим ћелијама – обавијене су полупропустљивом мембраном (опном), а у самом телу налази се једро окружено цитоплазмом.

Нерви, међутим, имају нарочите продужетке: дендрите и аксоне. Први примају поруку, други је преносе суседима у виду електричних сигнала. Веза између неурона остварује се преко тзв. синапси, малих проширења на крајевима дендрита и аксона, код којих се преношење импулса остварује као електрохемијски процес. Брзина је другачија за различите неуроне – од 0,6 до 120 метара у секунди.

Мозак памти (кодира) у виду електричних промена (пулс) које је могуће на графикону приказати линијом с наглим скоковима (шиљци). Сваки је, иначе, обдарен са око сто милијарди повезаних нерава који у исти мах и примају и одашиљу (пријемник и одашиљач), а у особитим условима прослеђује само свој сигнал. Џиновски колоплет је, дакле, преплављен мноштвом пристижућих и одашиљућих порука у сваком трену.

Сваки обрађени делић информације ствара властити узорак веза, што указује на то да ли је неурон и када укључен у слање. Другим речима, образац представља неку врсту записника збивања (протокол) који бележи промене у протоку информације међу нервним ћелијама.

Нервно записивање

Колико је такав отисак поуздан? И најмање одступање у „неуронском ћаскању” може да узрокује настанак другачијих образаца, налик уплитању ма којег појединца у нечији разговор. Коначна поука је, према томе, сасвим преиначена. У науци се такво стање назива нередом или хаосом, из тог разлога није могуће на дужи рок предвидети како ће се појава одвијати (динамика), насупрот нехаотичним (тзв. стабилним) догађањима у мозгу у којима су погрешке знатно ређе.

Чак и више: као плод малих грешака упамћено ће се постепено изгубити.

Понашање појединачних нерава веома мало или нимало може да делује на свеобухватну слику догађања. Најновији налази из Гетингена обелоданили су да су збивања у можданој кори, главном средишту спајања и преспајања, увелико насумична. Истраживачи су у својим израчунавањима први пут употребили веродостојне представе (моделе) неурона, што је било од суштинске важности. Показало се да су се нерви укључивали када је подражај (потенцијал) прекорачио критичну вредност. И то је био једини начин да се тачно ухвати када је нервна ћелија постала активна.

Претходна проучавања нису узимала у разматрање када се и у којим условима испољавао врхунац нервног побуђивања (искакао шиљак). Гетингенски научници су, најзад, успоставили основу на којој су израчунали стопу брзине заборављања, за коју кажу да је изненађујуће велика. Приближно један бит у секунди информације заувек нестане у једној укљученој нервној ћелији. Испоставља се да нестане за исти толики одсечак времена из мозга за колики је пристигла преко чула! Колико је брзо стигла, толико брзо је испарила.

Претпоставља се да је сада прокрчен пут темељном разумевању „нервног записивања” у можданој кори која је, по свему судећи, превасходно прилагођена обради кратких опажања из спољашњег света.

------------------------------------------------------------------ 

Брисање за живота

Бит најмања је јединица информације у рачу­нарству, а представља количину потребну да се разликују два међусобно искључива стања, често представљана као „јединица” (1) и „нула” (0), да или не, тачно или нетачно, има или нема напона итд.

Он се, такође, користи као име цифре у бинарном бројном систему(систем са основом 2). Сама реч је први пут употребљена 1948. године у раду Клода Шенона (који је рекао да реч потиче од Џона такија) и настала је склапањем почетка енглеске речи „бинарна” и краја речи „цифра” или „јединица” на енглеском језику (binary digit или binary unit).

Колико се података избрише у току просечног људског живота (70 година) у свакој нервној ћелији понасоб и у свима заједно, а има их – како се претпоставља – око сто милијарди у мозгу, колико и стабала у амазонској прашуми?