Пуно трагике, где је слобода

Да ли је 20. век заиста био до те мере мрачан и трагичан, питање је које се намеће после анкете са нашим писцима (њих 27) у којој су, током марта и априла, на страницама нашег Културног додатка бирали роман који најбоље одсликава поменути век, како у домаћој, тако и у страној књижевности.

Кад је реч о српској књижевности, највећи број гласова (пет), добио је роман „Проклета авлија” Иве Андрића, с тим што је још двоје писаца гласало такође за Андрића, али за роман „На Дрини ћуприја”. Четири писца су изабрала романе Црњанског, али различите (два гласа за „Сеобе”, један за „Дневник о Чарнојевићу” и један за „Код Хиперборејаца”). По два гласа добили су Киш („Гробница за Бориса Давидовича” и „Енциклопедија мртвих”), Пекић („Беснило”) и Владан Десница („Прољећа Ивана Галеба”).

Кад је реч о страној књижевности, два су романа, по избору наших писаца, испред других: „Процес” Франца Кафке и „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова (оба по четири гласа). „Путовање накрај ноћи” Селина изабрала су три писца, док су Прустово дело „У потрази за ишчезлим временом” и Џојсов „Уликс” добили по два гласа.

Избор „Проклете авлије”, као и „Сеоба”, је очекиван и очекивано добар, сматра књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков.

– Пошто је минули век био доминантно обележен ратним катастрофама, идеолошком репресијом и, уопште, екстремним насиљем и страдањем, природно је да у најужи круг избора уђу они романи који су тематизовали те епохалне ломове – додаје он. – Чуди, међутим, да се велики роман Меше Селимовића „Дервиш и смрт” данас не помиње у избору најбољих, а њему је ту, са најбољим разлозима, осигурано место. „Проклета авлија”, „Сеобе” и „Дервиш и смрт” три су романа која су, ван сумње, обележила век који је прошао, а који, чини се, још за нас није у потпуности окончан. Док су се у његовој другој половини и завршници, захваљујући високим књижевно-уметничким својствима, као вредни и парадигматични, издвојили романи: „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића, „Судбина и коментари” Радослава Петковића и „Опсада цркве Светог Спаса” Горана Петровића.

Милета Аћимовић Ивков напомиње и то да је „век великих ратова и револуција у српској је књижевности био и век великог књижевног и културног успона” и да се то „посебно може рећи за српски роман”.

– Своје најблиставије креативне тренутке овај синтетички жанр доживео је управо у 20. веку и због тога је избор најбољег романа из тог времена, заправо, избор, наших најбољих романа уопште – наглашава он.

Франц Кафка

Избор такозваног „светског”, а то за нас значи „европоцентричног” романа, каже Аћимовић Ивков, био је условљен истим разлозима који су определили и избор најбољих српских романа.

– Сукоб историје и идеологије и судбина појединца захваћена тим колоплетом, постале су тако садржинске окоснице изабраних романа М. Булгакова и Ф. Кафке. А како је критички и полемички говор о непосредној стварности и тада био санкционисан, онда је било логично да они пронађу одговарајуће уметничке форме за своју стваралачку намеру. И баш је тај висок степен функционализоване симболичности у њиховим романима, још више подстакао крајњи уметнички, односно значењски ефекат. Ето, тако су се притисак егзистенције и напор креативне воље, поново ујединили и последовали делима високе уметничке вредности. Јер, уверљива уметничка прича је, знамо и то, каткад трајнија од живота – закључује Милета Аћимовић Ивков.

Милош Црњански

Књижевни критичар Александар Јерков такође сматра да су се „упркос великом расипању гласова, очекивано издвојили Андрић, Црњански, Киш и Пекић”.

– Гласање за Булгакова и још више за Селина је, међутим, мало чудо – додаје он. – Ако то није плод жеље да се гласа за дело које није очекивано, онда је знак једног изванредног померања сензибилитета. Кафка је, наравно, незаобилазан јер је искуство отуђености и обесправљености негативна слика века који је много више обећавао него што је испунио, а то се односи и на „Проклету авлију” Иве Андрића. Ја, међутим, не мислим да постоји неко дело које најбоље представља 20. век, јер је он као и сваки други заправо непредстављив – све друго било би повампирење чувеног „духа времена”. Није књижевност израз тог „духа” и она га не представља, него га гради. Уз то „Проклета авлија” и „Гробница за Бориса Давидовича” обликују много шири, епохалан увид.

Александар Јерков, међутим, примећује да у књижевности 20. века нема искуства слободе које је такође обележило то столеће.

Михаил Булгаков

– Ако се питамо који су писци и која су дела обележили 20. век, онда је анкета дала добар одговор. Међутим, није у 20. веку најважније само искуство „процеса” и „проклетство авлије”, или политичке злоупотребе људског бића, ту би десетина писаца била прилично равноправна. Важно је и искуство слободе какве није било ни у једном другом раздобљу за тако много људи. А који роман „изражава” то искуство? У српској књижевности га можда и нема, јер она има трагичку подлогу, а у светској књижевности га такође можда нема, јер она на ведрину не сме да пристане. Зато би се могло тврдити супротно, да ниједно дело не изражава 20. век јер је оно најважније и ту изгубљено. Анкета је показала трагично виђење 20. века, није показала једно другачије разумевање које је такође могуће, али то није кривица анкетираних већ слике 20. века и саме књижевности. Можда зато 20. век најбоље представља то што су практично готово сви гласали за различита дела: то говори о једној разноврсности која је право својство 20. века – закључује Јерков.

Гордана Поповић

----------------------------------------------------------

Српски писци

 1. Иво Андрић (7 гласова)

 2.  Милош Црњански (5 гласова)

 3. Борислав Пекић (3 гласа)

 4.  Данило Киш, Бора Станковић, Владан Десница, Растко Петровић (по два гласа)

 5.  Драгослав Михаиловић, Александар Тишма, Светлана Велмар-Јанковић, Милорад Павић (по један глас)

Светски писци

 1. Франц Кафка, Михаил Булгаков (по четири гласа)

 2.  Луј Фердинанд Селин (3 гласа)

 3. Марсел Пруст, Џемс Џојс (по два гласа)

 4. Маргерит Јурсенар, Николај Васиљевич Гогољ, Албер Ками, Томас Ман, Чарлс Буковски, Итало Калвино, Алфред Деблин, Мишел Уелбек, Рејмонд Чендлер, Хуан Рулфо, Томас Пинчон, Јарослав Хашек (по један глас)

-------------------------------------------------

Српска књижевност

 1.  „Проклета авлија” (Иво Андрић) – пет гласова

 2.   „На Дрини ћуприја” (Иво Андрић), „Сеобе” (Милош Црњански), „Беснило” (Борислав Пекић), „Нечиста крв” (Борисав Станковић), „Прољећа Ивана Галеба” (Владан Десница) – сви по два гласа

 3.  „Роман о Лондону”, „Дневник о Чарнојевићу” и „Код Хиперборејаца” (Црњански), „Гробница за Бориса Давидовича” и „Енциклопедија мртвих” (Киш), „Дан шести” и „Људи говоре” (Р. Петровић), „Нови Јерусалим” (Пекић), „Кад су цветале тикве” (Михаиловић), Хазарски речник” (Павић), „Лагум” (Велмар-Јанковић), „Употреба човека” (Тишма) – сви по један глас

За „Проклету авлију” гласали су: Гроздана Олујић, Светлана Велмар-Јанковић, Горан Петровић, Михајло Пантић и Миро Вуксановић.

Светска књижевност

 1.   „Процес” (Франц Кафка), „Маестро и Маргарита” (Михаил Булгаков)– по четири гласа

 2.   „Путовање накрај ноћи” (Луј Фердинанд Селин) – три гласа

 3.  „Уликс” (Џемс Џојс), „У потрази за ишчезлим временом” (Марсел Пруст)– по два гласа

 4.    „Мртве душе” (Гогољ), „Чаробни брег” (Ман), „Странац” (Ками), „Хадријанови мемоари” (Јурсенар), „Берлин Александерплац”(Деблин), „Дуга гравитације” (Пинчон), „Дуги опроштај” (Чендлер), „Педро Парамо” (Рулфо), „Доживљаји доброг војника Швејка” (Хашек), „Могућност острва” (Уелбек), „Блудни син” (Буковски), „Ако једне зимске ноћи неки путник” (Калвино) – сви по један глас

За „Процес” су гласали: Гроздана Олујић, Михајло Пантић, Сретен Угричић и Филип Давид, а роману „Мајстор и Маргарита”свој глас су дали: Љубица Арсић, Милисав Савић, Владимир Пиштало и Александар Гаталица.

----------------------------------------------------------------

Eегзистенцијална утамниченост

Проклета авлија, по мом мишљењу, најзрелије је и најекономичније компоновано Андрићево дело, првобитно замишљена као историјски роман о принцу Џему, млађем сину турског султана Мехмеда Другог Освајача. Рукопис Проклете авлије у једном тренутку, после готово три деценије рада, достигао је обим од преко двеста педесет страница. Незадовољан, међутим, оним што је постигао, Андрић се одлучује на драстично скраћење рукописа, верујући да мислима треба да буде пространо, а речима тесно (по рецепту Гојине тетке Анунцијате - Збијај, гушће, гушће), скрећући тежиште са судбине млађег брата султана Бајазита, на приповест о Ћамилу, његовом биографу, младом писцу који је опседнут Џемовом судбином. Ослобађајући роман шире историјске перспективе, Андрић текст организује као прстенасто структурирано ткиво, као низ концентричних кругова који се, преко низа уведених ликова, преливају један у други. Ствара се, тако, ланац приповедача, у којем сваки наредни слушалац постаје следећи приповедач. У раму између пролога и епилога, у магновењу између пописа двеју алатки почившег фра Петра, развија се, као прича о причаној причи, са сукцесивном изменом приповедних акцената, приповест о заточеницима стамболске Проклете авлије.

Кроз тако перфектно, скоро математички изведену форму, Андрић имплицитно указује на своје веровање у моћ и значај приче, у њену антрополошку условљеност. Проклета авлија је роман о причи и причању, јер док год се о животу и људском искуству може причати и приповедати, Андрић верује да тај живот има смисла. С друге стране, Авлија је симбол човекове егзистенцијалне утамничености: иако се из ње физички може изићи, метафизички - из ње нема спаса. Безизлаз је основна антрополошка потка Андрићевог погледа на свет у Проклетој авлији. Још једно тематско упориште тог Андрићевог кратког романа јесте трагична прича о замени идентитета, о моћи идентификације: с једне стране, Ћамилово болесно поистовећивање са Џемом његов је источни грех, а са друге стране, уживљавање као поступак, представља темељ Андрићеве поетике.

Жанета Ђукић Перишић