Славиша вози и у деведесетој години

Прељина код Чачка – Стартер у „мазди“ није добијао довољно струје па је стари ауто могао да буде покренут само ручно. Дакле, изгуран је из дворишта и чим се домогао мале низбрдице на сеоском друму зачуо се звук мотора, па је возач одјездио до прве раскрснице куд је окренуо.

– Нешто ме акумулатор издаје. Ако будем жив, купићу други ауто – каже за „Политику“ власник Славиша Исаиловић из Прељине.

Стасити старац рођен је одмах по Првом светском рату, 27. јануара 1922. године, и данас, у 90, држи звање вероватно најстаријег возача у Србији чија каријера још траје. Јер, 24. децембра 2010. дозволу је продужио на још две године.

За разлику од времешног аутомобила, возач је у беспрекорном стању.

– Немам притисак, не тресу ми се руке, боље видим без наочара и не пијем лекове – набраја пензионер из чачанског села.

Како је прошао на најновијем прегледу за дозволу?

– Одлично. Лекарка ми је рекла да ми срце боље куца него њено.

Старац самује у другом прељинском рејону, на вису поред магистралног друма Чачак – Горњи Милановац, и ауто му помаже да лакше држи везу са светом. Надживео је две супруге, а деца – три сина и две ћерке – имају своје путеве и породице. Путује ли он надалеко?

– Не. Понекад се одвезем до Чачка, или Атенице под Јелицом, где сам рођен. Тамо идем у воденицу код Радислава Ћирковића, мељем за проју. Могао бих, иначе, да возим до Загреба а да не заспим.

Исаиловић је, пре седам деценија, већ прокрстарио читавом Југославијом, али без кола. Тих дана сећа се као да су јучерашњица, пошто су сачувани у памћењу до ситница.

– Прво сам био мобилисан у партизане, па седам месеци у четнике, а 1944. поново у партизане, у Трећу црногорску дивизију. Учествовао сам у ослобађању Сарајева, онда смо за Немцима отишли у Словенију, па се вратили сасвим на југ, у Битољ.

Приповеда да му је породица била сиромашка, а за радног века догурао је до магационера у чачанском Дрвном комбинату „Сима Сарага“, где је пензионисан 1979. године.

Возачки испит положио је три лета пре тога и од тада се није догодило да остане без аута. Један једини довезен је из фабрике – „москвич 412” – а остали су били половни: два бе-ем-веа, „полонез“, расходовани полицијски „стојадин“ и, ево, „мазда“ из 1988. године.

Славиша стоички подноси шалу да је, по склоности ка вожњи, повукао на унука Јована Вукајловића, који има „златну кацигу“ као петоструки првак Србије у мото-кросу. И Јованов отац Александар, супруг једне од Славишиних ћерки, у своје доба био је ас у мото-спорту и првак Југославије. Александар је дуго на гласу као врхунски мајстор за поправку бош-пумпи, и има радионицу у Прељини.

Славиша Исаиловић обрео се у овом шумадијском селу јер је једна од његових супруга наследила земљу у Прељини. Иако живи сам, старац редовно обрађује све што је његово.

– Пшеницом сам засејао 35 ари, исто толико је под детелином тројком, имам 30 ари жутог и 10 ари белог кукуруза, 10 ари кромпира и баштице, и 35 ари шуме, цера и храста. Пензија ми је 17.500 динара а земљорадња додатак.

Исаиловић је, уз кратак осврт на свој живот – „Никога не мрзим, никоме нисам остао дужан“ – мисли усмерио већма на дане што долазе. И на летину. Можда ће одатле канути за други ауто или макар нови акумулатор.

Гвозден Оташевић