Slaviša vozi i u devedesetoj godini

Preljina kod Čačka – Starter u „mazdi“ nije dobijao dovoljno struje pa je stari auto mogao da bude pokrenut samo ručno. Dakle, izguran je iz dvorišta i čim se domogao male nizbrdice na seoskom drumu začuo se zvuk motora, pa je vozač odjezdio do prve raskrsnice kud je okrenuo.

– Nešto me akumulator izdaje. Ako budem živ, kupiću drugi auto – kaže za „Politiku“ vlasnik Slaviša Isailović iz Preljine.

Stasiti starac rođen je odmah po Prvom svetskom ratu, 27. januara 1922. godine, i danas, u 90, drži zvanje verovatno najstarijeg vozača u Srbiji čija karijera još traje. Jer, 24. decembra 2010. dozvolu je produžio na još dve godine.

Za razliku od vremešnog automobila, vozač je u besprekornom stanju.

– Nemam pritisak, ne tresu mi se ruke, bolje vidim bez naočara i ne pijem lekove – nabraja penzioner iz čačanskog sela.

Kako je prošao na najnovijem pregledu za dozvolu?

– Odlično. Lekarka mi je rekla da mi srce bolje kuca nego njeno.

Starac samuje u drugom preljinskom rejonu, na visu pored magistralnog druma Čačak – Gornji Milanovac, i auto mu pomaže da lakše drži vezu sa svetom. Nadživeo je dve supruge, a deca – tri sina i dve ćerke – imaju svoje puteve i porodice. Putuje li on nadaleko?

– Ne. Ponekad se odvezem do Čačka, ili Atenice pod Jelicom, gde sam rođen. Tamo idem u vodenicu kod Radislava Ćirkovića, meljem za proju. Mogao bih, inače, da vozim do Zagreba a da ne zaspim.

Isailović je, pre sedam decenija, već prokrstario čitavom Jugoslavijom, ali bez kola. Tih dana seća se kao da su jučerašnjica, pošto su sačuvani u pamćenju do sitnica.

– Prvo sam bio mobilisan u partizane, pa sedam meseci u četnike, a 1944. ponovo u partizane, u Treću crnogorsku diviziju. Učestvovao sam u oslobađanju Sarajeva, onda smo za Nemcima otišli u Sloveniju, pa se vratili sasvim na jug, u Bitolj.

Pripoveda da mu je porodica bila siromaška, a za radnog veka dogurao je do magacionera u čačanskom Drvnom kombinatu „Sima Saraga“, gde je penzionisan 1979. godine.

Vozački ispit položio je tri leta pre toga i od tada se nije dogodilo da ostane bez auta. Jedan jedini dovezen je iz fabrike – „moskvič 412” – a ostali su bili polovni: dva be-em-vea, „polonez“, rashodovani policijski „stojadin“ i, evo, „mazda“ iz 1988. godine.

Slaviša stoički podnosi šalu da je, po sklonosti ka vožnji, povukao na unuka Jovana Vukajlovića, koji ima „zlatnu kacigu“ kao petostruki prvak Srbije u moto-krosu. I Jovanov otac Aleksandar, suprug jedne od Slavišinih ćerki, u svoje doba bio je as u moto-sportu i prvak Jugoslavije. Aleksandar je dugo na glasu kao vrhunski majstor za popravku boš-pumpi, i ima radionicu u Preljini.

Slaviša Isailović obreo se u ovom šumadijskom selu jer je jedna od njegovih supruga nasledila zemlju u Preljini. Iako živi sam, starac redovno obrađuje sve što je njegovo.

– Pšenicom sam zasejao 35 ari, isto toliko je pod detelinom trojkom, imam 30 ari žutog i 10 ari belog kukuruza, 10 ari krompira i baštice, i 35 ari šume, cera i hrasta. Penzija mi je 17.500 dinara a zemljoradnja dodatak.

Isailović je, uz kratak osvrt na svoj život – „Nikoga ne mrzim, nikome nisam ostao dužan“ – misli usmerio većma na dane što dolaze. I na letinu. Možda će odatle kanuti za drugi auto ili makar novi akumulator.

Gvozden Otašević