Све је почело на данашњи дан у Београду

На данашњи дан пре 50 година наша репрезентација је освојила своју прву медаљу на неком великом кошаркашком такмичењу, на Европском првенству у Београду. У борби за титулу изгубила је од тада неприкосновеног Совјетског Савеза – 60:53.

Оно што је изгледало као сан 1945. године, када су Небојша Поповић, Борислав Станковић, Радомир Шапер, Александар Николић, Милорад Соколовић и остали ударали темеље југословенској школи кошарке на Калемегдану (мада је прва лопта у Београд стигла још 1923) почело је да се обистињава 1961.

У наредних 30 година, значи – до распада СФРЈ, освојено је чак 26 одличја, а закључно са „сребром” са „Евра 2009” у Пољској – 34 (14 златних, 13 сребрних, седам бронзаних). Треба имати у виду и то да су три велика такмичења (1992-1994) пропуштена због санкција Уједињених нација.

Док данас многи који никада нису ни дотакли кошаркашку лопту згрћу милионе на њој, без икаквих емоција према и тој игри и онима који је чине тако динамичном и занимљивом, желимо да скренемо пажњу на оне који су се гушили у шљаци и прашини и за то добијали само „појачану исхрану”. А све генерације после њих су убирале плодове тог рада.

-Ми смо још 1959. године освојили прво злато, на Медитеранским играма у Бејруту, па су била велика очекивања од шампионата у Београду – сећа се данас наш најбољи центар тог доба Немања Ђурић који и данас живи у Београду. – Пошто смо уочи првенства победили Совјетски Савез у једној пријатељској утакмици, веровали смо да није недодирљив. Имали смо изванредну подршку с трибина, у Хали I београдскох сајма, и готово све ривале смо убедљиво победили, све до сусрета са Совјетским Савезом. Ипак, у борби за злато они су реално били бољи. Чувени џин Круминш, који је са својих 218 цм био за 20 цм виши од мене а ја сам га увек чувао, био је незадржив. Њега је било тешко и обићи, колико је био крупан, а камоли чувати а поврх тога имао је добар шут. Све у свему, сребрна медаља је био велики успех и подстрек за нас.

Ђурићев тренер у Радничком Ранко Жеравица, који је као селектор донео прву златну медаљу нашој кошарци (СП 1970. у Љубљани) и једину олимпијску титулу (1989, Москва), тада је био помоћник селектора Александра Николића. Он из свог стана у Сарагоси прича о шампионату у Београду:

-Пошто је Аца Николић у то време имао и неких других обавеза, ја сам повремено водио екипу на нека такмичења па тако и на три утакмице у Чехословачкој, против селекције те земље, што је била провера за Европско првенство 1961. Чехословаке, који су тада били врло јаки, савладали смо два пута а изгубили једном, кад сам дао шансу другом тиму, што нас је додатно охрабрило. Сматрам и сада да је сребрна медаља велики успех који је у том моменту био мало изнад наших реалних индивидуалних вредности, али захваљујући сјајној подршци с трибина и атмосфери у тиму успели смо.

Тада једини Партизанов репрезентативац Радован Радовић, који је тих година био „резервисан” за ношење заставе на отварању великих такмичења (Медитеранске игре 1959, Олимпијске игре 1960, Европско првенство 1961) после „Евра 1961”, на пријему код друга Тита, имао је част да седи тик до њега и да Тито примети да је он „онај што је носио заставу у Риму”. Данас се Радовић сећа:

-Тада смо први пут играли на једном великом такмичењу у Београду и први пут пред толико публике, пред десетак и више хиљада. Били смо врло добро спремни. Једини наш недостатак је био тај што нисмо имали човека који би могао да заустави Круминша који је доминирао својом висином, али и интелигенцијом. На први поглед, свако би помислио да се иза онакве фигуре не крије неки мислилац, међутим, Круминш је био врло паметан и довитљив. Те године наш народ се дефинитивно заљубио у кошарку а по двориштима су почели да ничу кошеви.

Један од најбољих европских бекова тог доба Иво Данеу био је уз Радивоја Кораћа кључни играч наше репрезентације. Недавно, у својој Љубљани, причао нам је о шампионату у Београду:

-И данас мислим да смо могли већ тада да будемо шампиони и да је грешка што смо одиграли оне две припремне утакмице са Совјетским Савезом, јер нас је противник тада снимио и спремио тактику за нас. У борби за злато Кораћ и ја смо били потпуно одсечени, а простор који се отворио за неке наше саиграче нисмо успели да искористимо. Колико се сећам, тада су се испромашивали Кандус и Драгојловић. Да су барем по две њихове лопте ушле у кош, била би то друга прича. Било како било, то сребро је једна од најважнијих медаља у историји југословенске кошарке.

-----------------------------------------------------------

РЕЧ НАВИЈАЧА: Велимир Бата Живојиновић

Чекали смо кад ће Неца да обори Круминша

Глумац Велимир Бата Живојиновић је, као и свако са Црвеног крста тих година, морао да воли кошарку и бокс. Сећа се како је цела „екипа” са Крста одлазила на мечеве репрезентације да би посебну подршку дала Немањи Ђурићу, играчу Радничког:

-Нико није имао такву популарност као кошаркашки момци са Црвеног крста. Становао сам 50 метара од Радничког, у Кораћевој улици, такорећи први комшија Пиве и Дуде Ивковића. Ако ниси волео кошарку и бокс, ниси био са Крста. Ипак, ја сам отишао у друге воде, снимајући и 14 филмова годишње, али сам наставио да пратим, колико сам могао, моје другове спортисте. Драго ми је да Неца Ђурић и ја данас причамо на исту тему и радо се сећам када смо га мангупски храбрили да обори совјетског дива Круминша. Неца је на Крсту добио задатак да га „сложи”, на једном мечу пре шампионата у Београду, а кад га је „почистио” у једној акцији, овај је падао три минута. Много нам је лепо било у оно време. Живели смо као краљеви: ако је један имао, имали су сви. Такви смо били другови.-----------------------------------------------------------

Против Енглеза „плус 54”

Утакмице наше репрезентације: Грчка 86:57, Енглеска 112:58, Пољска 72:67, ДР Немачка 82:73, Белгија 85:59, Мађарска 72:66, СССР 58:75, Француска 75:65, СССР 53:60.

Бугари трећи

Пласман (првих 10 од 19): 1. СССР, 2. Југославија, 3. Бугарска, 4. Француска, 5. Чехословачка, 6. Мађарска, 7. Румунија, 8. Белгија, 9. Пољска, 10. Турска.

Листа стрелаца

Кораћ (Југославија)   216

Родригез (Шпанија) 130

Флау (ДР Немачка)    128

Новачек (Румунија)   125

Виховски (Пољска)   125

Рекордних 19 учесника

На Европском првенству у Београду 1961. године учествовало је рекордних 19 екипа (тада није било квалификација) а тај рекорд биће оборен ове јесени, у Литванији. Европски огранак Светске кошаркашке федерације (ФИБА-Европа) прошле јесени је одлучио, мимо свих очекивања, да се број учесника повећа са 16 на 24. Наредни домаћин, 2013. године, биће Словенија, а Београд ће се, по свему судећи, кандидовати за „Евробаскет 2015”.

Финале: СССР – Југославија 60:53

Дворана: Хала I београдског сајма. Гледалаца: више од 12. 000. Судије: Парсбро (Шведска), Кашаи (Мађарска).

СССР: Валдманис 6, Валтин, Алачачан 4, Зупков 8, Угрехелидзе, Круминш 18, Новиков 2, Корњејев 12, Петров, Вољнов 6, Мужнијекс 4, Кандељ. Селектор: Гомељски.

ЈУГОСЛАВИЈА: Кандус 2, Кораћ 12, Данеу 18, Петричевић 3, Драгојловић, Ђурић 6, Николић 12, Радовић, Локар, Троскот, Гордић, Ајзелт. Селектор: Николић.