Кад архитекта оде у музичаре

Пут до животног позива некада с муком налазимо, а некад нам се он случајно укаже у врло тешким околностима, када нам се чини да се све уротило против нас. Архитекта Вељко Николић 1997. године остао је без посла – биле су то године кризе, отприлике као и сада, било је мање посла, па је архитектама у предузећу где је радио саветовано да потраже друго радно место. Није много мислио о томе шта даље, била је то једина могућа одлука: да се посвети музици и живи од тога. Данас не као архитекта Вељко Николић, већ као музичар Папа Ник, име по којем га, у ствари, сви знају, може да се похвали бројним концертима, наступима са џезерима Милошем Петровићем, Душаном Богдановићем, Јованом Маљоковићем, као и Бокијем Милошевићем, „Балкаником“, браћом Теофиловић, „Ренесансом“ са којима и данас вира, али, пре свега, бендом који води више од тридесет година – „Институтом“.

– Ја сам одувек свирао, од девете године. Када је постало јасно да посла више нема, почео сам са пријатељима да свирам по клубовима. То је била једноставна одлука, чини ми се да ми за њу није требало толико много храбрости, али ми је храброст била потребна касније када је требало да наступам са музичарима много искуснијим од мене, Лалом Ковачевим, Бата Кандом, Јованом Маљоковићем – прича Папа Ник.

Посао архитекте који данас, а и у то време, спада међу најпожељније, стална месечна примања, пројектовање, Папа Ник је заменио музичким наступима, музиком која није комерцијална, хонорарима чији је прилив неизвестан.

– Некада зарадиш више пара, некад мање. Овакав живот и рад, то је као неки хонорарни рад, то је онако спорадично. Некад узмемо невероватне паре, али онда три месеца немате никаква значајнија примања. Значи, оно што зарадите морате да чувате и распоређујете, па ми у просеку дође као неки минималац, као и свакоме ко ради негде. Чак мислим да сам тренутно и испод просека јер је замрла музика, она квалитетнија и културнија тавори негде на маргини. Тренутно ме издржава позориште, пошто играм у једној представи, али ни то није велика зарада – каже Папа Ник.

Већ десет година живи „на оштрици жилета“, како он то описује, али то га не чини забринутим – напротив. За себе каже да је имао много среће – среће да се бави оним што воли, да заврши факултет који спаја технику и уметност, да има добре професоре у школи који су му дали широко образовање, што му је омогућило да буде свестран и да кад лађе потону на једној страни – бољу срећу потражи на некој другој.  

– Схватио сам после неког времена да ми сметају људи који кукају јер ни мени није ништа боље, исто могу да кукам, али то не чиним. Ја баш и нисам репер за просечног становника како да се снађе у ситуацији када остане без посла јер сам се бавио многим стварима и захвалан сам мојим професорима који су нас учили да будемо свестрани. Једини савет који бих могао неком да дам јесте да треба имати нешто друго поред посла, треба имати хоби. То изгледа као да губиш време, али није тако, ти, у ствари, ствараш свој свет. Макар и да човек скупља пластичне упаљаче, након извесног времена, он ће створити неку логику у томе, створиће неку своју причу, наћи ће и другог који то исто ради, па ће да размењују искуства, да се друже. Поента, дакле, нису ти упаљачи него то њихово дружење и та игра духа, а тај унутрашњи живот је могућ када имаш и најмање пара. Боље скупљати поштанске марке и дружити се са филателистима него гледати телевизијске извештаје и „Великог брата“ – истиче Папа Ник.

Архитектури се, каже, није вратио више никад. Свира клавир, гитару, удараљке, блок-флауту, саксофон, опробао се чак и на кинеској виолини, прави сопствене инструменте, од дрвета, трске, бави се музичким импровизацијама са члановима „Института“, путује наступајући на најразличитијим местима међу најразличитијом публиком.  

– Економска криза је утицала на то да људи почну све више да раде само оно што може да се прода, а музика је уметност. Код уметности није прва мисао да продаш. Музика је и потонула зато што су музичари почели да размишљају као трговци – каже Папа Ник.

Без обзира на све, никада није помислио да напусти музику. Док спрема нове концерте, држи курс музике у Студентском граду, игра у позоришној представи, нашао је времена и за хоби, за своју игру – макетарство.

– Имам пријатеље макетаре, мени је то нови свет, ја сам себе обезбедио за старост. Ту сам нашао и моје идоле. Као што је неко фан Дивца, на пример, ја сам фан Срећка Брадића и Дарка Младеновића, макетара, мислим да је то што раде феноменално – прича папа Ник.