Заплет због Бин Ладенових удовица

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Три удовице Осаме бин Ладена, о којима тренутно брине војна обавештајна служба Пакистана, повод су за деликатно балансирање Америке са изузетно важним савезником, са којим је све теже, а без кога се из много разлога не може.

ЦИА би желела да три жене, које су до пре недељу дана биле супруге вође Ал Каиде и са њим живеле у кући у којој је откривен и убијен, саслуша, у уверењу да би њихова сведочења могла да открију ко је из пакистанских власти евентуално одржавао везу са најтраженијим терористом. Њени пакистански партнери, који се још опорављају од понижења због тога што је препад обављен мимо њиховог знања и одобрења, нису вољни да томе изађу у сусрет.

Улог је велики, на обе стране, при чему ниједна није за прекид односа, али није сигурна ни колико конопац може да се затеже пре него што пукне.

И председник Барак Обама и његов саветник за националну безбедност Томас Данилон у одвојеним интервјуима овдашњим ТВ мрежама у недељу увече, сасвим директно су пакистански врх оптужили да је знао да се Бин Ладен скривао у гарнизонској вароши на сат вожње од главног града, Исламабада. Али обојица су такође ту тешку оптужбу засладили наглашавањем како САД и даље Пакистан сматрају битним партнером у борби против тероризма.

У исто време, на адресу Исламабада послати су и наговештаји како би ЦИА у материјалу који је покупљен из Бин Ладенове куће могла и сама да открије с ким је све био повезан. Тај материјал, описан као досад „највеће обавештајно благо из једног извора”, састоји се од докумената и дигиталних записа из компјутера коришћених у кући у Аботабаду.

Невољност Пакистанаца да са својим главним донатором (за ову годину Обама је од Конгреса тражио да одобри три милијарде војне и економске помоћи), „Њујорк тајмс” пореди са случајем Абдула Кадира Кана, шефа пакистанског нуклеарног програма, када је одбијен захтев ЦИА да га саслуша после открића да је водио прави „атомски базар”, продајући технологију Ирану, Либији и Северној Кореји.

Због свега овога, у оштрији фокус него досад доспева „двострука игра” Пакистана: да је истовремено и амерички партнер у борби против тероризма и покровитељ талибана, са којима САД ратују у суседном Авганистану.

Како ће ова ситуација бити превазиђена, засад се не види. Суштину проблема можда најбоље показују речи Томаса Данилона: „Ми имамо тешкоће са Пакистаном, али такође са њим морамо блиско да радимо у нашим антитерористичким напорима… Више терориста је ухваћено или убијено у Пакистану него било где другде у свету.”

Пакистанска страна је у међувремену показала да и она има адуте: после састанка шефа станице ЦИА у Исламабаду са првим човеком пакистанске службе, најпре једна приватна ТВ станица, а потом и десно оријентисани дневник „Нејшен”, открили су име првог америчког шпијуна у земљи, што по досадашњој пракси подразумева његово аутоматско повлачење и слање другог човека. До ове провале идентитета свакако није могло да дође без учешћа неког са пакистанске стране.

Поврх тога, Вашингтону је запрећено и прекидом обавештајне сарадње ако се понови кршење суверенитета неком новом акцијом сличном оној од пре осам дана.

Наравно, Америка мора да хода по жици и због нечега што је стално присутно у свим стратешким калкулацијама за овај део света: чињеницом да је Пакистан једина муслиманска земља која има поприличан нуклеарни арсенал, чија је заштита колико брига Исламабада, толико и Вашингтона.

Предстоји дакле веома опрезно усаглашавање жељеног и могућег – на обе стране.