Сви затечени грешком у државном рачуну

И пре обелодањене коначне процене Републичког завода за статистику, да је пад бруто домаћег производа (БДП) у 2009. години био 6,2, а не 3,1 одсто, како је гласила ,,претходна процена” државних статистичара, многи економисти су указивали да више трошимо него што зарађујемо. Стојан Стаменковић, Бошко Живковић и Миладин Ковачевић, сарадници Економског института, саопштили су стручној и најширој јавности да је све оно што у току године створимо знатно скромније него што се мисли и да је неизбежно ново преиспитивање могућности земље.

Павле Петровић, председник Фискалног савета, коментар за наш лист ставова три сарадника Економског института, о којима је ,,Политика” претходна два дана писала, одложио је за време после званичног објављивања коначних података о вредности бруто домаћег производа за 2007, 2008. и 2009. годину.

– О томе ће бити речи и на састанцима са члановима Мисије ММФ, чији се долазак очекује у мају – рекао је Петровић. – Очекује се и фискална стратегија владе, која се од Министарства финансија очекује средином овог месеца. Тим поводима се могу очекивати и ставови Фискалног савета о томе колико нови подаци о висини БДП утичу на утврђена фискална правила.

Михајло Арсић, члан Економског савета премијера Србије, подсећа да су економисти и раније сумњали у претходну процену Завода за статистику, претпостављајући да је пад БДП у 2009. години био већи од 3,1 одсто.

– Најновија процена пада БДП у 2009. је, верујем, ближа стварности, али то значи да је Србија располагала са мање средстава него што се претпостављало, па је удео спољног дуга и фискалног дефицита у БДП био већи него што се претпостављало. Ако је тако, то захтева заоштравање макроекономске политике и оштрије фискално прилагођавање него што се до сада планирало. Оно што је за смањивање јавне потрошње требало урадити на дужи рок, сада треба учинити знатно брже.

Али, Арсић сматра да држава не располаже значајнијим могућностима да смањује јавну потрошњу. Могуће је смањити издатке за субвенције привреди, али не и за плате запослених у јавним службама и пензије, које чине више од половине буџетске потрошње. У протекле две године биле су замрзнуте, а у овој и наредним годинама рашће спорије од повећавања БДП. Субвенције пољопривреди могле би да се повећавају, али да њихов раст, уз промену структуре, буде до границе смањивања финансијске подршке предузећима ради већег запошљавања, укључујући и субвенције за подстицање инвестирања. Инвеститоре би требало подстицати смањивањем пореза на плате запослених, а повећавањем пореза на потрошњу. Тако би рад за све постао јевтинији, а не само за оне који користе субвенције.

Истраживачи Економског института, међутим, сматрају да је реформа пензионог система неопходна, као што је неизбежно смањивање трошкова здравства и просвете. Њихов је став да је, међу десет предложених, ,,ургентна мера наставак реформе и рационализације образовног и здравственог система као највећих корисника буџета”, али и примена одговарајућег пореза на имовину.

Арсић се слаже да сигурно треба преиспитати број запослених у здравству и образовању, као и у локалној самоуправи, уз опаску да такву меру будућа влада може да предузме на почетку свог мандата.

Он не верује да се дотирање Железнице може избећи, што не искључује потребу да се она рационализује, али тврди да је пропуштена прилика да се приватизују рудници угља са подземном експлоатацијом, за које је било интересовања.

Све у свему, расходним странама свих буџета и фондова предстоји ригорозно преиспитивање, уз неизбежно скраћивање списка оних који очекују „државне паре”.

Анализа ,,Одрживост спољног дуга у светлу развојне и фискалне политике”, чији су потписници наведени аутори, намеће закључак да је због олаког трошења и задуживања Србија већ у великим економским невољама, што и није новост, али и да оне могу бити још непријатније.

На пример, иако још не слови за презадужену земљу, редовна отплата девизног дуга од око 23 милијарде долара већ за годину-две може да буде доведена у питање, а последице доцње су, по правилу, прескупе и дугорочне, праћене одрицањем и заостајањем у развоју. Због тога кресање неких државних расхода не може се више одлагати, као ни другачије пуњење државне касе.

Аутори упозоравају да су ризици од тешкоћа са отплатом девизних кредита у највећој мери концентрисани у првом петогодишту ове деценије. А да до тога не би дошло, у овој и предстојећим годинама, све до краја 2020, мора да се инвестира око 100 милијарди евра, највећим делом из домаће штедње, да се обезбеди прилив капитала из иностранства од најмање 41 милијарду евра, од чега 23-24 милијарде страних директних инвестиција и концесија. Домаћа штедња подразумева неизбежно смањивање досадашње државне потрошње у овој години до један одсто, а до краја деценије 3,6 одсто, док би истовремено укупна потрошња домаћинстава могла да расте 4,1 одсто.

,,Истовремено, међутим, мора бити покренут ланац најважнијих реформских потеза”, наглашавају аутори, наводећи десет неизбежних мера ,,за спас државе”.