О брегу и Мухамеду

Неки су препоручили да одговор на питање из серије коју данас завршавамо потражимо од грађана, да они у анкети кажу зашто нерадо иду код лекара. Верујемо да би проблем тиме био представљен помало једнострано. Други угао гледања је, опет, из лекарске ординације (он је овде доминирао), што такође може да буде једнострано. Трећи угао је економско-социјални, четврти политички итд.

Представници пацијената чије смо прилоге објавили жалили су се на неорганизоване здравствене службе које раде тако као да им је циљ да до лекара дође што мање људи. Систем, дакле, функционише тако да одбија пацијенте или их окреће приватним ординацијама. А у приватном сектору – све се плаћа. Ту је и једна од првих препрека нашим одласцима код лекара. Овоме треба додати чињеницу да скоро пола Србије живи у селима. У многима од њих лекара нема на десетине километара, и то оних опште праксе, о специјалистима да и не говоримо.

Из угла лекара, поглед на исти проблем је нешто друкчији. Они указују на чињеницу да превенција појединих болести није законски регулисана. И помињу најтежа обољења, чија учесталост и код нас и у свету расте. Али смртност од тих болести у развијеним земљама опада док код нас – расте. С тим у вези се помињу прописи: у развијеним земљама рано откривање болести (такозвани скрининг) има законску подршку, док код нас она не постоји. Држава би зато морала и овде да стане иза обавезних лекарских прегледа за најтеже болести; тада би често појављивање овдашњих пацијената у трећем или четвртом стадијуму болести било знатно смањено. На примедбу да наше здравство не може да изађе на крај ни с прегледима пацијената ,,који касно иду код лекара”, да не располажемо апаратима којима би контролисали здравље неколико стотина хиљада (старијих) људи, лекари кажу да су превентивни прегледи ипак јефтинији од лечења болесника у касним фазама болести.

Из лекарског угла гледано, суштина решења проблема је, дакле, у складу с оном народном ,,о брегу и Мухамеду”. Треба се само тако организовати, ,,отићи у народ” и, полако, на тај начин, радити на формирању нових здравствених навика.

Из економско-социјалног угла гледано то, међутим, није нимало једноставно постићи, јер наше друштво не може да обезбеди ни средства за основне лекове, а камоли да организује систем који би ,,кренуо ка народу”. Ко би то платио, питају они који имају увид у наше државне финансије. Тако је код нас, а слично је у већини земаља у транзицији које држе зачеља европских листа по проценту смртних исхода многих болести.

Социјални ,,аспект” проблема тиче се и начина живота људи на овим просторима и чињенице да, према истраживањима, 34 одсто становништва спада у пушаче, а чак 40 одсто међу оне који се свакодневно или повремено пију алкохол. Три четвртине становништва се недовољно креће итд. Све то утиче на здравље а у крајњем исходу и на очекивано трајање живота. Кад је о овом последњем реч, индикативан је податак, такође саопштен ових дана, да је очекивано трајање живота за мушкарце у Србији у периоду од 1980. до 2010. године повећано за само две године (са 69 на 71). У транзиционој Русији стање је још горе, јер тамо очекивано трајање живота за мушкарце износи само 61 годину, што је пуних 18 година мање од очекиваног трајања живота Јапанаца. Разлика између нас и Јапанаца је, дакле, за мушкарце осам година, десет за жене, а разлоге томе треба тражити у свему што је део одговора на питање ,,зашто наш народ касно иде код лекара”.

У текстовима су помињани и политичари, то јест држава и политичке странке које би требало да предлажу одговарајућа решења како би здравствени систем био успешнији и деловао превентивно. Странке би чак требало да се такмиче у томе која ће понудити бољи и ефикаснији систем да би био замењен овај гломазни административни. Партије се код нас, међутим, углавном боре за власт и нове изборе, као да су наши пацијенти у протеклих двадесет година од тога имали икакве вајде.

Oд сутра нова серија: Да ли треба променити став из ССП-а о продаји земљишта странцима