Велики доктор у малом граду

Далеке 1953. године зима је у моравској долини била веома хладна и снеговита. Сећам се, када сам почео да разазнајем и постао свестан самога себе – отац ми је причао да сам у фебруару следеће године једва претекао. Тешко се може поверовати да човек који данас на крају шестедеценије има сто двадесет килограма, чиме се ни највећа будала не може подичити – те педесет и четврте године буде онолико тежак колико је данас по медицинском протоколу за новорођенчад стандардизована процедура за безусловни завршетак у инкубатору.Моја баба Катарина, искусна српска мајка која је изродила довољно деце да се састави солидан кошаркашки тим – док ме је после купања у плеханом кориту помодрелог преповијала као повећу векну хлеба, казала је да од детета коме су дали име Радош неће бити ништа, и да ако се настави како је кренуло мајка треба да ме баци на ђубре.Једног прохладног и мразовитог јутра, моја друга баба по оцу Саја ме је оболелог од непознате болести украла из крила уснуле и неиспаване мајке Вере – и умотаног у крпе однела у оближње поље да ме три пута провуче кроз врзину од глога, да ми тако скине чиње, како би наследник тапија у кући Милоша Бајића оздравио, како би обклаћен коначно прогледао, закмечaо и неком се усрао на длан.

Десило се међутим обратно. Болесном одојчету – које ће у војсци двадесет и седам година касније бити послужилац на највећој хаубици од 152 милиметра, а пола века доцније тобоже склањати поглед од белог мрса и пршуте, избегавати младу јагњетину и са муком затезати каиш на панталонама – било је суђено да мањка. Баба Сајина глогова врзина га је додатно заковала. Више нико није могао да верује да му има спаса. И онда, једне студене зимске ноћи кад пуца дрво и камен, крчећи сметове уз Мораву на путу од мога села, на саоницама које су вукли коњи са замрзнутим гривама,– мајка, отац и ујак су ме донели пред омању кућу у вароши Трстеник. У свом пењоару брижан и смирен као да је подне а не глуво доба ноћи – врата свог дома отворио јечовек који је спасао многе животе пре мог, који ми је пружио шансу да опстанем и изборим се – велики лекар у малом граду, чувени доктор Љутовац.

Те ноћи је иглу која је ко зна колико пута до сада употребљавана и наново прокувавана зарио у моју хрскаву и слабачку кичмену мождину. Злокобно сумњајући на менингитис рекао је мојим уплашеним родитељима: „Ако потекне бистро онда има наде – ако буде мутно, онда да се врши ред”. Да је текућина ликвора из моје кичме била потпуно мутна – ове редове би данас писао неко други.

Каква је данас здравствена слика наше сеоске популације? Колико је сељацима доступно и омогућено да у оквиру здравствене политике Србије брину о сопственом здрављу? Да ли је медицинска заштита с врхунским лекарским третманом ексклузивна привилегија само градског живља, оних којима је све надохват руке, којима су места боравка градови у којима су највећи медицински центри, и који не морају да решавају често нерешиве бирократске, административне и технократске препреке да би проверили своје здравствено стање и лечили се код најеминентнијих доктора на најопремљенијим и најсавременијим клиникама и болницама? Колико је живота изгубљено због неблаговремено овереног упута? Да ли само имена сељака из најудаљенијих села у Србији морају да чаме на листама чекања за прегледе, терапије и операције на специјализованим клиникама у Београду, Нишу и Новом Саду – које су јавне само када о њима у информативним емисијама на националној телевизији говоре високи званичници из Министарства здравља?

Увек када у гротлу градске саобраћајне вреве чујем злокобно завијање сирене амбулантних кола или када на жутој траци аутопута видим прашњаве санитете са регистрацијама из најудаљенијих општина у Србији, којима је пукла гума, или им је прокувао мотор који је већ прошао стотине хиљада километара и зрео је за генералну, када видим поред возача који покушава да среди ствар и некако настави пут према Београду унезверену и беспомоћну родбину болесника, мајку са марамом, гологлавог оца сељака или забринутог сина – сетан сам и тужан. Питам се – хоће ли стићи на време?

Има ли спаса за оболелог мученика који је провео свој век радећи на њиви од изгревања сунца до сумрака, који је свој живот потрошио између неба и земље, у муци да ишколује и изведе на пут своју децу, која су га напустила и отишла у град, да живе лагодније, лепше и боље од њега? Па се све ређе враћају у родитељске куће, само када су летње славе, када у касну јесен почну свињокољи, или им стари родитељи ухране пилеж без концентрата. И нажалост, када им из комшилука јаве да је отац пао, или да им мајка болује од несреће коју је дуго крила – све док није постало касно.

Увек када одем на свадбу под шатру у разуђено шумадијско село – све док се не насмеју и запевају – уверен сам да су Срби најлепши народ на свету. Све шкрбо и крезубо. Без обзира на то што није тешко закључити да је у великој мери проблем у недостатку новца – питам се, мора ли да буде баш тако?

Колико се може постићи превенцијом? Колико наша држава води рачуна о елементарном здрављу наших сељака? Шта се предузима на просвећивању и подизању нивоа здравствене културе код наше сеоске популације? Да буде по правди – имао сам више пута прилику да се уверим да неписмене и преплануле српске сељанке имају исти третман као и високообразоване болеснице из урбаних средина. На Институту за онкологију у Београду, у здравственом центру Студеница у Краљеву – на пример...Што је за сваку похвалу. Сваки човек је пред Богом исти, у здрављу и у болести...И само тако би морало да буде. Недавно ми се жалио свештеник из једног села испод Јелице планине – да је прошле зиме морао да трчи са опела на опело, а да не памти када је крстио дете. Драматично и забрињавајуће. Српски сељаци по правилу највише умиру када се ништа не ради, када због кише, хладноће и снега не може да се иде на њиве. Кад гране сунце, кад почну пољски радови – они немају кад ни да умру.