ИДОЛИ, АРТИСТИ И МОДЕЛИ

Једне вечери Млађан Динкић, министар финансија у оставци, нашао је довољно времена да подигне поглед и кроз задњи прозор службеног аутомобила угледао је билборд своје странке. На њему глава неког њему познатог човека. "Ко беше овај?" – питао је возача. "Па ви, шефе!" Сада су билборди промењени, а Динкић са слике личи на Динкића. Саветовао бих и Борису Тадићу да подигне поглед и наложи својима да уклоне билборд на коме нема слике, али пише, жуто на плавом, крупним словима "Људи, само један живот имамо".

Испод ове баналности стоји факсимил потписа Зорана Ђинђића. То баналности додаје и морбидан призвук, изазива читав низ асоцијација повезаних с драматичним прекидом јединог Ђинђићевог живота.

Потпуно је нејасно какву нам политичку поруку шаљу креатори овог билборда. Шта је мотивациона снага те поруке, зашто бих због тога гласао за Демократску странку, да ли нас позивају да подвијемо репове да не би изгубили тај један живот или нам тврде сасвим супротно – да треба да гласамо за њих да би достојно проживели то што имамо. Претпостављам да је ово друго у питању, али то нигде не пише.

Покојни премијер Србије имао је необичан дар да метафорама приближава људима своје идеје. Метафоричност његовог говора још надживљава службени језик садашњих државних чиновника којима се стил казивања слаже с бојом одела. Отуда, ако су креатори ове поруке, за коју се надам да није и изборна порука Демократске странке, имали баш намеру да с Ђинђићем уђу у дугу изборну годину – Устав, парламентарни, председнички, покрајински и локални избори, могли су да посегну за нечим примеренијим из богате реторике покојног Зорана Ђинђића.

Ако је Динкић препознао да то на слици није он, онда није тешко препознати ни да ова порука Зорана Ђинђића, изговорена вероватно као охрабрење пред петооктобарски јуриш, није Зоран Ђинђић који је својим тестаментарним страначким наследницима оставио читав низ порука примерених данашњој политичкој ситуацији у Србији.

Рецимо, без намере да се такмичим с маркетиншким стручњацима, она о редоследу гутања жаба или она о чорби, риби и акваријуму. Добро, то су горке метафоре које се не могу претворити у памтљиве слогане, али јесу траг за озбиљно промишљање изборних порука странке која се спрема да преузме и извршну власт.

Баналност која се потписује као Ђинђићева асоцира на нешто сасвим друго, а мене најпре на неодговорност каквог тек отрежњеног бекрије који се ујутро тим исказом правда пред собом за оно што је претходне ноћи пролумповао.

Негде потајно, противно добрим делом и личним интересима, мислим да на опредељивање гласача не утичу пресудно квантитет и квалитет рекламних порука, да се то правило агресивне и вицкасте кампање не односи с истим учинком на продају прашка за прање веша и продају политике. Али, поуздано је доказано да добре поруке не наносе штету, као што је сигурно да је лоше поруке производе.

Није ништа необично да се употребљавају слике или речи лидера за које се верује да имају у себи митолошки значај за политички покрет који је с њима повезан. Отуда радикали сваки час имају онај слет с Шешељевим ликом на белим мајицама, исправно процењујући да ће им та врста модне заклетве одсутном вођи учврстити положај у већ постојећем бирачком телу, али и свест о томе да то може одбити неке нове гласаче и смањити им коалициони потенцијал. Ова употреба људи – билборда има ограничен домет. Кад се удварају и другима, радикали се појаве у – цивилу.

Демократска странка има посебну обавезу да се ликом, делом и речима Зорана Ђинђића служи на одмерен и паметан начин, не само због околности у којима је изгубио једини живот већ и зато што што ту има ствари које о нама данас тачније говоре него што то говоре ови који су живи.