IDOLI, ARTISTI I MODELI

Jedne večeri Mlađan Dinkić, ministar finansija u ostavci, našao je dovoljno vremena da podigne pogled i kroz zadnji prozor službenog automobila ugledao je bilbord svoje stranke. Na njemu glava nekog njemu poznatog čoveka. "Ko beše ovaj?" – pitao je vozača. "Pa vi, šefe!" Sada su bilbordi promenjeni, a Dinkić sa slike liči na Dinkića. Savetovao bih i Borisu Tadiću da podigne pogled i naloži svojima da uklone bilbord na kome nema slike, ali piše, žuto na plavom, krupnim slovima "Ljudi, samo jedan život imamo".

Ispod ove banalnosti stoji faksimil potpisa Zorana Đinđića. To banalnosti dodaje i morbidan prizvuk, izaziva čitav niz asocijacija povezanih s dramatičnim prekidom jedinog Đinđićevog života.

Potpuno je nejasno kakvu nam političku poruku šalju kreatori ovog bilborda. Šta je motivaciona snaga te poruke, zašto bih zbog toga glasao za Demokratsku stranku, da li nas pozivaju da podvijemo repove da ne bi izgubili taj jedan život ili nam tvrde sasvim suprotno – da treba da glasamo za njih da bi dostojno proživeli to što imamo. Pretpostavljam da je ovo drugo u pitanju, ali to nigde ne piše.

Pokojni premijer Srbije imao je neobičan dar da metaforama približava ljudima svoje ideje. Metaforičnost njegovog govora još nadživljava službeni jezik sadašnjih državnih činovnika kojima se stil kazivanja slaže s bojom odela. Otuda, ako su kreatori ove poruke, za koju se nadam da nije i izborna poruka Demokratske stranke, imali baš nameru da s Đinđićem uđu u dugu izbornu godinu – Ustav, parlamentarni, predsednički, pokrajinski i lokalni izbori, mogli su da posegnu za nečim primerenijim iz bogate retorike pokojnog Zorana Đinđića.

Ako je Dinkić prepoznao da to na slici nije on, onda nije teško prepoznati ni da ova poruka Zorana Đinđića, izgovorena verovatno kao ohrabrenje pred petooktobarski juriš, nije Zoran Đinđić koji je svojim testamentarnim stranačkim naslednicima ostavio čitav niz poruka primerenih današnjoj političkoj situaciji u Srbiji.

Recimo, bez namere da se takmičim s marketinškim stručnjacima, ona o redosledu gutanja žaba ili ona o čorbi, ribi i akvarijumu. Dobro, to su gorke metafore koje se ne mogu pretvoriti u pamtljive slogane, ali jesu trag za ozbiljno promišljanje izbornih poruka stranke koja se sprema da preuzme i izvršnu vlast.

Banalnost koja se potpisuje kao Đinđićeva asocira na nešto sasvim drugo, a mene najpre na neodgovornost kakvog tek otrežnjenog bekrije koji se ujutro tim iskazom pravda pred sobom za ono što je prethodne noći prolumpovao.

Negde potajno, protivno dobrim delom i ličnim interesima, mislim da na opredeljivanje glasača ne utiču presudno kvantitet i kvalitet reklamnih poruka, da se to pravilo agresivne i vickaste kampanje ne odnosi s istim učinkom na prodaju praška za pranje veša i prodaju politike. Ali, pouzdano je dokazano da dobre poruke ne nanose štetu, kao što je sigurno da je loše poruke proizvode.

Nije ništa neobično da se upotrebljavaju slike ili reči lidera za koje se veruje da imaju u sebi mitološki značaj za politički pokret koji je s njima povezan. Otuda radikali svaki čas imaju onaj slet s Šešeljevim likom na belim majicama, ispravno procenjujući da će im ta vrsta modne zakletve odsutnom vođi učvrstiti položaj u već postojećem biračkom telu, ali i svest o tome da to može odbiti neke nove glasače i smanjiti im koalicioni potencijal. Ova upotreba ljudi – bilborda ima ograničen domet. Kad se udvaraju i drugima, radikali se pojave u – civilu.

Demokratska stranka ima posebnu obavezu da se likom, delom i rečima Zorana Đinđića služi na odmeren i pametan način, ne samo zbog okolnosti u kojima je izgubio jedini život već i zato što što tu ima stvari koje o nama danas tačnije govore nego što to govore ovi koji su živi.