Изборна олуја

Изгледа да Америка нема излазну стратегију из Ирака. Тај рат није изгубљен, али не може се добити. То би могло да значи тек нешто повољнију околност од пораза. Војнички биланси Пентагона су депресивни. "Муњевита операција" се претворила у дугу агонију, довела Ирак скоро на ивицу грађанског рата. Оставила најмоћнију силу на свету без одговора: шта ће се догодити после, шта је следећи корак?

Амерички излаз из ирачког песка можда ће бити сложенији него вађење из вијетнамског глиба. Биће мање болан, пре свега по броју жртава, али свакако тежи. У Вијетнаму је погинуло више од 50.000 америчких војника. У Ираку мање од 3.000. У Вијетнаму су гинули регрути обвезници. У Ираку искључиво професионалци. У првом случају смрт је била "патриотска обавеза", у другом последица опасног посла.

Републиканци Џорџа Буша доживели су убедљив пораз на изборима за Представнички дом и Сенат. Пао је и Доналд Рамсфелд, министар војни, као прва реална жртва војно-политичке конфузије и извесне панике у републиканском фронту. То је казна бирачког тела за "брљање" администрације и војне елите, пре свега по Ираку. Али, порука се можда односи и на друге циљеве експанзије или регионе остваривања "америчких националних интереса". Сада је тешко проценити да ли је амерички гласач незадовољан ефектима глобалне милитарне експанзије или уопште не пристаје на њу. Или је то комбинација оба разлога.

Балканска "микроаналогија" ратних посртања могла би да се примени на судбину Милошевића и оцену која се могла чути после његовог пада: "Срби нису отерали Милошевића због ратова које је водио, него зато што их је изгубио!"

Свет ипак можемо разумети као Маклуаново "глобално село", које под планетарном информативном пресијом успоставља релативно уједначене критеријуме. Изборна популација је слично реаговала у Америци, у Италији и Шпанији (после терористичких напада), на Балкану (после ратова), па и у Великој Британији, где је Блер пао још пре избора. Само због тога да са собом не би повукао (у известан пораз) читаву странку.

Због свега тога, може се разумети да је пораз републиканаца резултат синдрома, који је састављен од мноштва акумулираних чинилаца. Ту су свакако агресивност без разлога, насилничко месијанство и беспоговорна арбитрарност. Резултат тога је планетарни одијум, отпор медија, изостанак разумевања за америчку мисију и за логику њене политике. Томе се могу додати и све бројније (и све грубље) анегдоте на рачун председника Џорџа Буша, његовог образовања, гафова и небројених правописних и говорних грешке.

Ипак је он остварио породичну мисију и неуспео покушај Буша сениора из Пустињске олује: свргао је с власти Садама Хусеина и то је његов адут.