Урнебесна некоректност

У документаристичко-сниматељском походу уздуж и попреко САД Борат Сагдијев, казахстански новинар, пева као гост америчку химну уочи почетка родеа. Обраћа се публици, и изражава подршку америчкој борби против тероризма. Следи буран аплауз. Затим жели Америци победу у Ираку. Опет громки аплауз. Узвикује, потом, и низ неумерених милитаристичких парола, све док на крају не пожели Американцима да "тако избомбардују Ирак, да тамо још хиљаду година из песка не провири ништа осим гуштера". Део публике и даље аплаудира, а остатак је избезумљен јер је ухваћен у клопку властитих ниских страсти.

Ово је само једна од епизода урнебесног роуд-мувија "Борат: Културно уздизање у Америци у корист славне нације Казахстана" Саше Барона Коена, кембричког доктора историје, политички најнекоректнијег комичара данашњице и звезде "Да Али Џи шоуа" на ХБО телевизији. То је и добар пример оног што Саша Коен, и иначе, ради преко лика који је створио. Користећи казахстанског новинара као лакмус, Коен као интелигентни и ненадмашни манипулатор извлачи из окружења оно најгоре мамећи своје саговорнике, али углавном оне мање образоване и медијски наивније, у клопку сопствених предрасуда.

 И док су омиљене "жртве" његовог хиперболичког хумора, понекад и расистичке сатире у тв-шоу углавном људи са европског Истока, пре свега житељи неких од бивших република СССР-а и Балкана, преневши свог Бората сада и на велики екран у форми неодољиво смешне и веома безобразне политичке сатире, Коен се фокусирао на сецирање оних мрачних, најдубљих атавизама модерне америчке културе.

 И у филму је најочитија и најприземнија жртва Коеновог "боратизма" наравно европски Исток, али је сатира на рачун "источњака" у овом случају толико претерана и извитоперена да је нико не може узети за озбиљно, за разлику од оног што чини Американцима у форми дубоке субверзије. Одевен у казахстанског "клипана", Саша Коен је за потребе филма прокрстарио Америком од Њујорка до јужњачке провинције, суочио се са феминистима, верским интегристима, геј парадом, боравио је на прослави Дана захвалности, био на родеу и промоцији књиге Памеле Андерсон, а током овакве полудокументаристичке одисеје зачепркао је по срцу америчке таме и показао колико је мало потребно да се иза фасаде демократије пронађе мукла и тешка игнорација. Нешто између документаристичке, провокативне тежине филмова Мајкла Мора и уврнутог хумора "Монти Пајтона".

 Иако се може чинити да су Боратови штосови и гегови припрости и у стилу усиљено духовитих америчких комедија и пародија, овде је ипак пре свега реч о интелигентно конципираном хумору усмереном на изазовно подривање конвенција, примитивизма и снобизма, лицемерја, америчке надобудности и самодовољности. База оваквог хумора свесно је смештена и у политички крајње некоректно исмејавање свега и свачега.

"Борат" је режиран лаком руком (режија: Лари Чарлс) са намерном естетиком невешто снимљеног нискобуџетског полуаматерског арт филма, онако како би га и казахстански новинар "снимао". Ово је и филм који се не пропушта, јер изазива салве здравог смеха.