Судари чињеница

Иако још нисмо нашли одговоре за растућа свакодневна искушења, добили смо нову, далекосежну, питалицу: да ли ћемо бити безбеднији после убиства Осаме бин Ладена или следе још немилосрднији атентати његових осветника широм света?

Оптимисти слуте да ће акција америчких командоса, на старту ове деценије, побољшати ситуацију у свету бар онолико колико се она погоршала у првој години прошле декаде, када су отетим путничким авионима Ал Каидини оперативци ударили на циљеве у Њујорку и Вашингтону. Песимистима се, на основу истих околности, чини да само улазимо у нову фазу примене доктрине „око за око, зуб за зуб”.

Покушао бих да појачам истањене редове реалиста. Оних који сматрају да смо измакли владавини крајности.

Међу таквима је шпанска новинарка и књижевница Роса Монтеро. У „Паису” потврђује да стварност није ни бела ни црна, већ сива. Па да се, тако, она „радује смрти Бин Ладена”, али да јој се, истовремено, чини да поменута елиминација „не може да води ничему добром”. Живимо у добу у коме су „сва решења конфликтна” и унутар себе, закључује.

Судара чињеница је на претек. Одстрањењем „државног непријатеља број један” није довољно да се Америка осећа спокојније, јер се корени тероризма налазе у системима главних вашингтонских азијских савезника, Саудијској Арабији и Пакистану, истиче утицајни Томас Фридман у „Њујорк тајмсу”.

Парадокс је, по њему, настао у „лошим нагодбама” Вашингтона, чија је безбедносна сарадња са „петролејском двором” и „нуклеарним генералштабом” допринела да они на својим територијама одгајају или одржавају терористе као део уносног стратешког бизниса.

Бин Ладен није био верски иноватор већ продукт саудијске идеолошке фабрике вехабија која, уз државну потпору, извози џихадисте, какви су били и актери атентата на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, оценила је саудијска научница Меј Јамани, настањена у Лондону. Упркос савезништву са Америком, нагласила је написом који је објавио бејрутски „Дејли стар”, у Саудијској Арабији опстаје резерват потенцијалних терориста.

А армија Пакистана се није ни трудила да пронађе Бин Ладена јер пошто јој се исплатило да потрага за њим траје што дуже, јер су тако увећавали финансијску подршку из Америке, сматра „Њујоркеров” проучавалац Лоренс Рајт. Добијени новац преусмеравали су, наставља, за јачање оружаних снага против суседне Индије.

Хватање Бин Ладена „није било велики приоритет” ни Американцима кад су извршили инвазију, предводећи коалицију, са мандатом Савета безбедности, на Авганистан, тврди антитерористички специјалиста и повереник четири шефа Беле куће (пре Барака Обаме) Ричард Кларк. У интервјуу „Шпиглу” истиче да је Вашингтон „страховао за животе својих људи” па је потрагу поверавао Авганистанцима којима је, опет, првенствено било стало да сачувају добро плаћени посао трагача, па нису ни настојали да открију вођу Ал Каиде.

Уз овакве рачунице, чудно изгледа једино то да је уопште Бин Ладен долијао. Ваљда су се друге опасности толико намножиле – поготову за социјални мир и опстанак власти у економској кризи – да је он најзад постао најлакше достижна стратешка мета.

У свету са туште и тма потрага за оптуженицима, овакав епилог би могао да има заразно дејство. Са Бин Ладеном је нестао, наиме, главни основ за, на разним странама популарисану, тезу о „недостижним бегунцима”, проистеклу из свакојаких лоших нагодби…