Ренесанса добре приче

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Да ли у новом медијском еколошком систему, у којем простор све више освајају агресивне дигиталне врсте, новинама прети судбина диносауруса?

Један амерички професор, који је дубоко уверен да је баш тако, израчунао је и да ће последње штампане новине у Америци престати да излазе негде 2043. Али изгледа да се чудне ствари догађају на овој сахрани за коју многи тврде да је у почела одавно.

Тачно је да је у току велика миграција ка „онлајн” садржајима. Прошле године Интернет је, према налазима овдашњег „Пју истраживачког центра”, први пут превазишао штампу као примарни извор информација за Американце. Током недеље 46 одсто њих бар три пута се обавештава са екрана, док је традиционалним новинама остало верно 40 одсто.

Али и они који се информишу онлајн читају садржаје баш новина које су престали да купују. Од 25 најпопуларнијих информативних сајтова у САД, 23 су дигитална издања традиционалних медијских кућа, попут „Њујорк тајмса”, или сакупљачи („агрегатори”) садржаја из многобројних новинских извора, као што су „Гугл њуз” или „Јаху”.

Закључак који проистиче из тога јесте да новинарство није у кризи – у кризи су само приходи новинских кућа, при чему су изгледа највише на удару баш америчке, чији су тиражи (част ретким изузецима) у константном паду. Иначе, посматрано глобално, број продатих примерака новина је у последњих пет година порастао за пет одсто, мада пре свега тамо где њихови купци постају они који први пут стичу куповну моћ: нови припадници средње класе у Кини и Индији.

Иако се у Америци у последње време све више говори о „Твитеру” као све важнијем извору информација, иако се објављује све више књига о „феномену кратке пажње” који доноси све већи број сати који се проводе „онлајн”, последњих месеци у фокус је доспео и нови феномен: растућа популарност такозваних дугих новинских форми, чланака који само за „лид” (увод у текст у жаргону новинарског еснафа) потроше хиљаду речи (више него колумна коју управо читате), док за све што имају да саопште потроше и до 30.000.

„Дуга форма” је додуше увек била присутна: на текстовима који не штеде простор свој реноме и просперитет заснивају како магазини попут „Ролинг стоунса” или „Њујоркера”, тако и водећи дневници као што су „Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост”. Први то штиво редовно доноси у свом недељном додатку „Магазин”, али и преко недеље на редовном простору није реткост да текст о актуелном догађају заузме две, па и више страна (формата већег од овог „Политике”).

„Заборавите на дигиталне пророке пропасти”, оценила је Џил Абрамсон, извршна уредница „Њујорк тајмса”. „Нарација дуге форме не само да је жива, него и игра по новој музици.”

Абрамсонова је била један од учесника конференције истакнутих новинара и медијских експерата посвећене управо „приповедачком новинарству” коју је крајем априла организовала катедра за журнализам Бостонског универзитета. „Нова музика” коју је она поменула јесте пре свега „ново паковање” ових текстова и нови медиј који их промовише. Наравно, Интернет.

Ту су и нови уређаји за дигитално читање: „киндл”, „ајпед”, па и „паметни” мобилни телефони са великим екранима, који су стално надохват руке.

За овакве садржаје специјализовало се неколико нових сајтова посвећених управо овом жанру (byliner.com, longreads.com, atavist.net, longform.org), где се, сем текста, користе и неке мултимедијалне технике да се ангажује пажња читалаца, који тиме постаје и гледалац и слушалац.

Текстови који се тамо објављују су како „дубоко” извештавање о актуелностима, тако и детаљни профили славних, као и „новинарски трилери”, истраживачки текстови о конкретним криминалним деликтима.

Откуда пораст интересовања за дуго читање у околностима када је изгледало да други, аудио-визуелни медији добијају битку за време конзумената?

„Постоји људска потреба за причама, људи желе почетак средину и крај, желе контекст”, сматра Џеф Годел, новинар „Ролинг стоуна”.

Вил Дана, извршни уредник овог магазина, чија је дугачка прича о генералу Стенлију Мекристалу прошлог лета „променила историју” и изнудила смену команданта рата у Авганистану, изнео је тезу да динамика савременог циклуса вести доноси неку врсту брзог консензуса о томе шта се догодило, при чему се изостављају неки важни детаљи неопходни за комплетно разумевање.

„У свету где је количина информација бескрајна, постоји све већа потреба за квалитетном информацијом, за добро написаним, добро уређеним и добро упакованим текстом. Добра прича је добра прича.”

Геј Талезе – чији је текст „Френк Синатра се прехладио”, објављен у парилу 1966. у магазину „Есквајр”, постао једна од најчувенијих магазинских прича икад објављених – каже да је „дуга форма” она врста новинарства које се чита као приповетка или роман, али са истинитим именима и догађајима. То је екстремно захтеван стил извештавања који од аутора тражи да на њему проведе енормно време, да истражи историју, интервјуише све актере и постане интиман са сваким детаљем.

Џил Абрамсон за то има и посебну дефиницију: „књижевно новинарство”. Сузан Орлеан, опет из „Њујоркера”, велики је оптимиста: „Упркос свим предсказањима пропасти, осећам да никад нису била боља времена да се испричају приче.”

На нови тренд је веома брзо реаговао „Амазон”, највећа дигитална књижара (и виртуелна робна кућа), покрећући едицију „Синглови”, која, по ценама које се крећу у распону од једног до пет долара, у дигиталној форми нуди „књижевно новинарство”. Комерцијални успех је засад сасвим обећавајући: ти текстови могу да се читају на разним електронским читачима, мобилним телефонима и, наравно, све популарнијем „ајпеду”.

Типичан „сингл” има баш између 5.000 и 30.000 речи, што је био досад непопуњен простор између опширног магазинског чланка и кратког романа. Таква форма досад није била могућа: бола је исувише кратка за књигу, а предуга за штампани магазин.

Новинарство, оно добро, није дакле на издисају. Напротив, поново је рођено.