Шампион онлајн игрица на трону МИТ-а

Предузетник, стар 44 године, без факултетске дипломе, постаје директор једне од најзначајнијих америчких високошколских установа и светски познате, медијске, истраживачке лабораторије, а свет науке и високог образовања суочен је са драматичним питањем: да ли је то крај вековима грађеног и ’бетонираног’ правила да, у систему високог школства, ништа није могуће, пре свега, без дипломе о завршеном факултету?

Звучи као заплет телевизијске драме, у продукцији Би-Би-Сија, или XБO-а, али ова прича је стварна и десила се управо ових дана.Шта се,заправо,догодило?

Главни актери су МИТ (Massachusetts Institute of Technology) и његова „МИТ медијска лабораторија”, која у области авангардних медијских и технолошких истраживања, експеримената и решења, од почетка свог постојања (1985) представља сам светски врх. А нови директор чувене медијске лабораторије, четврти по реду од њеног оснивања, човек који никада није завршио факултет, јесте Јоиши Ито, познат као Џои. Уз то, Јапанац.

Из његове интересантне биографије „Њујорк тајмс“ издваја да се Џои формирао и у Токију, и у америчкој Силицијумској долини, подједнако. Али, нити је он уобичајени јапански „технологиста”, нити просечни „никад недипломирани студент”. Он је припадник прве генерације која је стасавала уз Интернет. Због тога, природан део његове каријере јесте и чланство у управном одбору организације која управља Интернетом, познате као Icann. Сасвим природно за њега, али као податак за биографију директора високе академске институције необично је и то да је досегао ниво „цеховског мајстора” у фантазмагоричној онлајнигрици „World of Warcraft”. Уз то, као инвеститор, појављује се у петнаестак светских сајбер-пројеката међу којима су и Flickr, Last.fm и, данас свеприсутни, Тwitter.

Још 1994. године Џои је био један од оснивача првог, комерцијалног, Интернет провајдера у Јапану. И један од „првобораца” софтверског „open-source” покрета. Данас је члан управног одбора Mozilla фондације која надгледа развој потпуно слободног, ултрапопуларног, Firefox Web претраживача. Суоснивач је, и председник,непрофитне организације „Creative Commons”, која за циљ има управо слободну размену дигиталних информација.

Илустрација Д. Стојановић

Џои и даље има кућу у близини Токија,али 2008. године преселио се у Дубаи са жељом да боље схвати шта је то Блиски исток. Тим потезом желео је и да постане „становник света”. Доследно том опредељењу он на путу проводи близу 230 дана годишње. Све о тим доживљајима, одмах, објављује на Интернету, мултимедијално – путем текста, фотографија, видео-записа...

Џои је кратко студирао рачунарске науке на америчком универзитету Тафс. У том амбијенту осећао се скучено. Касније, похађао је студије физике на Чикашком универзитету. Ту је закључио да га студије, заправо, успоравају. „Једном приликом замолио сам професора да ми објасни решење проблема тако да могу да га схватим интуитивно. Не схвата се интуитивно, одговорио је професор. Формула се учи напамет и тако се долази до правилног одговора. То је био крај студирања за мене”, сећа се Џои.

МИТ медијска лабораторија, и њен славни оснивач, архитекта Николас Негропонте, размотрили су 250 могућих кандидата за позицију директора, пре него што су се одлучили за Јоиши Ита. Негропонте каже да су Итове посебне способности, као вође, пресудиле. А Рафаел Риф, ректор МИТ-а, описује Ита као „иновативног мислиоца који разуме страховите потенцијале технологије, а нарочито Интернета и његовог утицаја на образовање, пословање, и друштво, у целини”.

У складу са својим досадашњим деловањем, и улогом, МИТ је повукао авангардан потез. Потез са неколико наравоученија која, у ствари, само потврђују добро познате, али можда мало заборављене, истине. Прво, у тешким временима „бетонирана” правила лакше се руше него у времену „благостања”. Друго, у извлачењу из „тешког времена”, способност предузетништва, и лидерства у предузетништву, надвладава друге способности, укључујући и оне које су верификоване највишим академским звањима. Треће, на сцену ступа генерација која се подједнако лако креће и кроз реалне и кроз виртуелне светове, и која, између тих светова, заправо и не види никакве границе.

Шта би, за нашу реалност, ова прича могла да значи?

За наше високошколске институције, и законодавце, заглављене између прихватања и негације Болоњске декларације, ово је сигнал да наилази време у коме ће, нове генерације младих, уз помоћ нових дигиталних технологија, и разноврсних виртуелних светова, лакше да се одлучују да компликовану трку за бодовима и дипломом замене са трком у предузетничком вишебоју. И то ће чинити више интуитивно него рационално.

Очигледно је и то да високошколско образовање треба да одговори на потребе нових пословних и друштвених околности које су, све више, дефинисане новим дигиталним технологијама. Околности у којима интуиција, развијена до шампионских нивоа у компликованим, виртуелним, онлајниграма, представља добитничко обележје нових лидера. И у којима дипломе нису више тако неприкосновене да аутоматски елиминишу истанчани и годинама, кроз виртуелно такмичење, развијани „осећај”.

За наше младе генерације ово је потврда да виртуелни светови, са којима, и у којима, оне одрастају, нису само пуке „игрице”, и траћење времена, него и стварни полигони у којима се, на веома опипљив начин, али и чистом интуицијом, стичу разноврсне високе квалификације које, у крајњем збиру, могу да отворе и најневероватније животне шансе. И да се, уз то, живи као „становник света”.