Поезија станује на мрежи

Никад нисам ни сањао да ћу постати песник-лауреат Сједињених Држава. Кад су ме позвали из Конгресне библиотеке, телефон је зазвонио баш док сам преносио кесу с намирницама од кола до куће. Нису околишали, већ су ми одмах рекли да ми нуде почаст, а не посао. Наравно, био сам запањен и не испуштајући намирнице, рекао им да морам мало да размислим и да ћу им се јавити сутрадан. Најпре сам помислио, коме је то потребно?

Још раније сам се наслушао прича о бескрајним читалачким турнејама претходних лауреата, о комплексним пројектима које су разрађивали и спроводили не би ли поезију учинили популарнијом у САД и ништа од тога ме није много привлачило. С разлогом сам последњих тридесет пет година провео у мирном њухемпширском сеоцету. Волим да слушам кукурикање петлова изјутра и псећи лавеж ноћу. „Нема шансе”, рекох супрузи. Намеравао сам да их позовем и учтиво одбијем. Али, на моје изненађење, после разговора с мојом децом, предомислио сам се. Син и ћерка су ми, независно једно од другог, рекли да ћу једног дана зажалити уколико одбијем тако велику почаст. И одмах сам схватио да су у праву. Још мало сам размишљао, али ми се по глави непрестано врзмало то што су ми рекли. И тако сам пристао.

Именовање је објављено 2. августа 2007. Неколико следећих седмица телефон није престајао да звони. Дао сам небројене интервјуе, телефонски или уживо, гостовао у телевизијским и радијским шоу програмима, примао филмске екипе и фотографе у госте и добио на стотине мејлова, писама и пакета са песничким рукописима аутора који су желели инстант критике или похвале. Лагао бих кад бих тврдио да ми та пажња није импоновала. Било је јако необично свакодневно разговарати о поезији са толико различитих људи: великим телевизијским мрежама чији су репортери били запрепашћени што чују да ико у Америци чита или мари за поезију и много бољим новинама и радио-станицама где сте сретали добро обавештене људе који су постављали изазовна питања.

Па ипак, пажња којом сам био засут била је не само свеприсутна већ и пуна изненађења. Тражили су, на пример, да прочитам песму на отварању годишње конференције канзаских бизнисмена у Топеки, да ме фотографишу у најпознатијој њујоршкој сладолеџиници док једем један од њихових огромних специјалитета, да ме сликају у месари док сецкам месо сатаром, да читам песму на представљању нове бербе чувеног калифорнијског винограда и тако даље. А пошто сам добио канцеларију у Конгресној библиотеци и почео у њој да проводим по неколико дана сваког месеца, добио сам и више позива од вашингтонских званичника, које сам углавном одбијао, укључујући и позив Лоре Буш да дођем у Белу кућу. 

Не знам да ли сте тога свесни, али наши песници лауреати нису позвани да пишу пригодне песме. Ово звање се приватно издржава – из фонда који је 1936. установио потомак индустријалца Артура М. Хантингтона – јер је незамисливо да би се Конгрес САД икад растао и са пребијеном паром у циљу промовисања поезије. Републиканци, поготово, живе у сталној бризи да неко из света уметности не поткопава религијске и породичне вредности наше земље. Сумњичави су према песницима јер мисле да су субверзивни, слободни мислиоци, сексуални манијаци и дрогераши. Њихови страхови нису сасвим неосновани. Мало је америчких песника, живих или мртвих, које бисте смели да одведете кући да упознају вашу баку или да се обрате вашој групи за проучавање Библије.

Милан Блануша, Скај фотеља, мецотинта, 1981, (са изложбе у Галерији Поклон збирка Павла Бељанског у Новом Саду)

Претпостављао сам да ће сва та халабука спласнути после пар месеци, али је трајала током читаве године мог намештења. Улога лауреата је, захваљујући четрнаесторо мојих претходница и претходника, постала добро знана медијима и јавности. те су ме, пре или касније, све могуће локалне новине, регионални магазини и радио-станице широм земље салетали да им дам интервју. Готово никада не бих рекао не.

Током година сам прочитао исувише есеја књижевних критичара или чак песника, у којима се са сигурношћу тврдило да је поезија генерално презрена и да је готово нико у САД и не чита. Сећам се како би моји студенти књижевности заколутали очима кад бих их питао да ли воле поезију, или мојих старих средњошколских другова који би се истински узбунили кад би чули за моју нескривену љубав према њој. Патриотски, сладуњави и стихови са разгледница још се и могу поднети, али оно што модерни песници пишу одистински вређа све оне „праве Американце” које је Сара Пејлин током последњих избора без престанка величала.

Ипак, током времена које сам провео као песник лауреат, открио сам да то није истина. У земљи у чијим школама се књижевност из године у годину све мање изучава, где све мање људи чита књиге, где и иначе поводом највећег броја питања влада потпуно незнање, поезија се чита и пише више но икад. Ко не верује, нека мало прочепрка по ономе што је доступно на мрежи. Ко су ти људи који су решени да пренесу на њу готово сваку песму која је икад написана на овом језику? Одакле им времена за тако нешто? Никакво чудо што имамо толику стопу развода у овој земљи. А да не спомињем на хиљаде блогова, песничких онлајн магазина, и озбиљних и оних где свако може да окачи песму коју је његова осмогодишња кћи написала поводом смрти своје златне рибице. Људи који су ми се непрестано обраћали мејловима и писмима део су тог света. Хтели су да недвосмислено обзнаним шта предлажем да се учини не би ли поезија била још популарнија у Сједињеним Државама. За разлику од мојих претходника који су имали гомилу паметних идеја, попут оне да се собе у свим америчким мотелима поред Гидеонове Библије снабдеју по једном песничком антологијом (Јосиф Бродски) или ургирали у дневним новинама да штампају песме (Роберт Пински), мени се чинило да је с поезијом све у реду. Колико сам могао да видим, данас се више поезије чита и пише но икад у нашој историји.

Следеће очигледно питање које се поставља јесте колико тога ишта ваља? Више но што би се икада могло замислити. Америка можда иде до ђавола у сваком другом погледу, али ваљане песме се ту и тамо и даље пишу. Ипак, уколико се данас чита и пише више поезије но икада до сад, то мора да је зато што она испуњава неку исконску потребу. Где би ови Американци, који за разлику од својих комшија нису вољни да траже спасење у цркви, могли да искажу своју људску невољу, неголи у песми? Где би другде могли да пронађу друштво истомишљеника којима је стало до нечега што су написали Емили Дикинсон или Били Колинс? Кад би ме питали да сумирам своје искуство песника лауреата, рекао бих да у Америци нема ничег што више улива наду, нити ичег занимљивијег, од њене поезије.