Као да ће нам земљиште негде однети

У великом броју закона и споразума уместо одређеног члана могу јасно видети слику поједине интересне групе, међутим члан 63 ССП-а не бих тумачила на начин како је то препознао господин Шуковић. Готово исти члан је у свом споразуму имала и Хрватска, али је током преговора о чланству, у склопу затварања поглавља о слободном кретању капитала, добила прелазни период од седам година од ступања у ЕУ у којем се одлаже слободна продаја пољопривредног земљишта грађанима уније. Хрватска ће моћи након рока од седам година да тражи одлагање на још две године за продају земљишта странцима.

Не сумњам да ће се током преговора о чланству о овом питању водити рачуна јер смо ми посебно осетљиви на то да нам неки странац не уђе у атар и купи земљиште као да га може негде однети. Мене, искрено, много више брине то што странци нису већ похрлили да купе нашеоранице, јер познато је да одавно свако ко има предузеће које је регистровано у Србији може да оствари право да поседујебило које некретнине. Приватизација у пољопривреди Србије је била тако вођена да ми нисмо желели странце, милији су нам били ,,наши”. А ти наши могу да се поделе у две групе: у једној су они који су куповином довели до тога да су пољопривредна имања постала ефикасна с великим приносима и конкурентном производњом – то су Делта, МК комерц, Матијевић… У другој групи оних,,које смо волели више од странаца” су ,,наши” Јерковић, Шарић и други који су упропастили све што су дотакли…

Делта, МК комерц и Матијевић у свом власништву имају мање од један одсто обрадивих површина у Србијии не могу имати пресудан утицај на примарну пољопривредну производњу осим као добар пример.А ако буду продавали своје земљиште верујем да ће бити много пољопривредника у Војводини који ће им понудити добру цену. Цене пољопривредног земљишта у ЕУ су у просеку далеко испод оних које је господин Шуковић навео у свом тексту, а цене у земљама у окружењу – чланицама ЕУ су готово идентичне онима у Србији. Да смо били мудри као Пољаци или Мађари да не форсирамо само ,,наше” него да продамо прехрамбену индустрију великим страним играчима онда би данас наши производи већ били у супермаркетима земаља Европске унијеи не бисмо се хвалили извозом кукуруза и били посебно поносни на најмањи извоз по хектару и у региону и у Европи.

Уколико се настави с ,,хорским певањем” о пољопривреди као стратешкој, развојној шанси онда би сви требало да се залажу за слободно тржиште пољопривредног земљишта које би могли да купују сви јер је за развој пољопривреде прво правило успеха: земљу треба да обрађују они који ће бити најпродуктивнији, били они наши или странци. Уколико укључимо и аспекте руралног развоја онда треба опет да се угледамо на оне који су пример и у ЕУ а и нама,а то су Словенија и Аустрија које су допустиле да странци купују куће и земљу.На тај начин они добијају становнике руралних подручја. Искуство ми говори да је у Србији прихватљивија опција ,,ма, нек’ је празно, ал’ је наше”…

Што се тиче власништва над пољопривредним земљиштем,влада мора под хитно, пре свега, спровести реституцију,а ту је ствар веома једноставна и не угрожава ни државу ни тајкуне. Државног земљишта има онолико колико га држава дугује онима од којих га је сурово и неправедно одузела (око 350.000 хектара) и натуралну реституцију је могуће одмах спровести. Не сумњам да ће нови приватни власници знати боље да управљају својим земљиштем него што држава (град) управља својим комбинатима. Нажалост, ствари иду у погрешном правцу: вођени погрешним примером ПКБ-а, све више општина и градова жели своје комбинате, јер је то савршен механизам за партијско запошљавање и прање новца и за финансирање локалних страначких одбора.

Не сумњам, дакле, да ћемо продају пољопривредног земљишта странцимау преговорима о чланству одложити, а то ће бити само још један пример да ми хоћемо у Европску унију али желимо да на сваки начин онемогућимо да Европска унија дође код нас.

*Консултант за пољопривреду компаније ,,Seedev”