Култура је економски адут

После трогодишњег трагања за особом која ће доћи на чело Српског Културног центрау Паризу, пре месец дана ову функцију је преузео уметник Вук Величковић, у уметничким круговима познатији као Вук Видор, а домаћој јавности познат и као син уметника Владимира Величковића.

Дуго се спекулисало ко ће доћи на „привлачно” место уметничког директора Српског културног центра у Паризу.Како је дошло до тога да Ви прихватите ову функцију?

Можда звучи као привлачно место, али због погрешних разлога–митологија Париза, град светлости, угледан професионалан положај итд..., али у суштини то је све фатаморгана, јер ако желите да се бавите „културом” у Паризу а нисте одавде или бар донекле повезани са овдашњом сценом или људима, једноставно немате никакав значај. Зато се та функција често претварала у одрађивање текућих послова, преузимања онога што се слало из Београда и то је било лагодно, без изазова и превише одговорности.

Ја сам пре неколико година написао неки меморандум: шта би могло и како де се ради са циљем да овај центар постане место интереса локалне публике јер Центар као место где се окупља један део дијаспоре и гаји носталгију, нема сврхе и не може никако да служи представљању наше културе у иностранству, чак супротно...

Тек сад креће права битка јер треба много тога мењати, овде у Паризу, али и у начину на који се тај центар мора развијати, а то су већ политичке и државне одлуке.

Познато је да Српски културни центар има одличну стратешку позицију–преко пута Бобура, али као да свих ових година није умео да је искористи. Каквасу Ваша размишљања у овом правцу?

Положај није довољан, наравно. Култура је део брендинга једне земље. Ко сумња нек погледа Шпанију кроз „Мовиду” 80-их или Енглеску кроз „Cool Britannia”акције 90-их година. То још нисмо разумели код нас. Култура је економски адут. И то је комплексније него што звучи јер није довољно имати лепе споменике па дођу туристи,мало сликају, купе сладолед и врате се кући. Позиционирања наших уметника у свету имају директно утицај на економију, не само на имиџ земље. Успех и фама једне Марине Абрамовић требало би да буду исто адут за Србију као што је сваки турнир који освоји Новак Ђоковић.

Да се вратимо Центру. До сада није било суштине која може да привуче пажњу париске публике; није да немамо шта да покажемо и да не знамо али то се није радило јер смо увек ишли на оно што мислимо да може да интересује „наше” људе а не хиљаде оних који сваког дана пролазе поред Центра на путу ка Бобуру. Зато тај простор мора прво да буде прозор у неку нову виталност наше културе било да је то филм, уметност, мода, архитектура и дизајн или музика. А то прво пролази кроз приказивања оног шта наши људи у Србији и ван ње раде данас. Ако привучеш пажњу кроз то онда ће бити лако увести иху баштину, у фреске и манастире или Иву Андрића...

Не знам колико људи у Србији зна за девојку која се зове Теа Обрехт родом из Београда и која се налазила недељама на листи најпродаванијих књига у „Њујорк тајмсу” и постигла је феноменалан успех са својом првом књигом?

О тој виталности причам.

Почињете са изложбом Раше Тодосијевића.Шта још планирате?

За сада је то жеља и план, да се уради презентација Раше Тодосијевића у Паризу синхроно колико то можемо са његовом изложбом у Венецији на Бијеналу. Видећемо да ли ћемо успети јер су рокови ужасно кратки...

Идеја да се лепимо колико можемо за актуелности је један од циљева.

Савремена српска сцена има наравно своје велико место овде у Паризу и на томе радим. Али оно што такође намеравам је да укључимо у пројекте и локалне (француске) институције и професионалце. Да комесари изложби наших уметника буду Француз или Немац или Енглез, није важно, јер је то данас глобална игра у којој мораш да увлачиш свет ако желиш да у њему постојиш. Планирам представљање нове уметничке сцене, дизајна и архитектуре, новог филма као и новог таласа у музици...

Исто тако желим да урадимо изложбу са Енкијем Билалом, да нам прикаже „свој” Београд, измишљен или реалан али увек кроз његове специфичне филтере.

Оно што је сигурно је изложба Славимира Стојановића у септембру, и мислим да ће то бити врло весела изложба која може да иницира циклус новог програмаЦентра.

Морамо озбиљно да се бавимо самим простором јер више није „у нормама” и радови су неопходни ако желимо да наставимо да постојимо.

Како ћете се „бранити” од разних понуда?

Па ако прихватим да радим тај посао, то онда мора да има свој ток и логику. Не могу да се трудим око неког пројекта у који ћу да убацим и знање и време и везе, а да ми после неко под пресијом гура изложбу о неком графичком колективу из Панчева или фотографија српских мостова. Овај пројекат са Центром мора да се гради кроз свако ново дешавање које одржимо у њему; морамо да имамо план и да се њега држимо а програм ће се врло брзо пунити и градити. Ја овде живим и радим иначе, тако да не радим ово због каријере и немам неки страх од неких „притисака”...

Колико су инострани културни центри у Паризу посећени?Каква су сазнањаФранцуза о српској култури?

Искрено, не идем ни у један културни центар зато што мислим

да се прави кардинална грешка у приказивању културе једне земље.

Увек је прилично херметично, не иде се ка страној публици него је у фокусу оно што ми мислимо да вреди за нас саме.

Ту је увек у питању нека сакрализација: ево вама тамо нешто дивно од нас, морате то да примите. Али не морају, јер су већ преоптерећени информацијама о хиљаду дневних дешавања у граду. Важно је комуницирати, ширити информације, радити на атрактивним пројектима. Центар мора да буде платформа за интеракцију наших и страних људи јер ми нисмо неко острво у Пацифику, далеко од свега, него имамо и људе и таленте који могу без стида да се боре у глобалној арени каква је данас у широком смислу светска „култура”.

Уметник сте, како процењујете своје менаџерске способности ?

Имао сам искуства у вођењу разних пројеката где су укључени сарадници, од сценографија до снимања реклама и спотова, све то подразумева контакт са људима, и неки менаџерски смисао. Иако желим да све буде „по мом”, знам да су компромиси део посла али само ако воде ка циљу...