Гадафијев пут од заштићеног до прогоњеног

„Добро дошли у свет нафте”, одговорио је бивши главни тужилац Суда Уједињених нација за Сијера Леоне Дејвид Крејн, када су га новинари упитали због чега су САД и Велика Британија блокирале подизање оптужнице против Муамера Гадафија за злочине деведесетих година у сукобу у Сијера Леонеу. Непуна два месеца од Крејнове изјаве главни тужилац Међународног кривичног суда Луис Морено Окампо саопштио је да ће следећег понедељка затражити да се издају налози за хапшење три особе за које се верује да сносе највећу одговорност за злочине против човечности почињене у Либији, међу којима ће се свакако наћи и сам пуковник Гадафи.

Шта се у међувремену променило, па је неко ко је поштеђен полагања рачуна за одговорност за „сакаћење, мучење и убијање око 1,2 милиона људи” у Сијера Леонеу, како каже Крејн, одједном постао таква сметња светској правди и мора да по хитном поступку одговара за, неспорне, злочине у Либији. Да ли су једне жртве „веће” од других или се само променио однос међународне заједнице према Гадафију и његовим следбеницима, запитао се Крејн.

Амерички експерт за спољну политику Мајкл Хјуџис сматра да опаска главног тужиоца о „свету нафте” баца сасвим другачије светло на интервенцију у Либији. Он се пита како то да је западним лидерима стање људских права у овој земљи одједном толико важно када се има у виду да су дисиденти у Либији још од 1973. били изложени најстрожим казнама у правосудном систему.

Барак Обама, Никола Саркози и Дејвид Камерон су утрли пут до Савета безбедности Уједињених нација, где је изгласана зона забрањених летова над Либијом, из страха да је Гадафи на ивици одлуке да почини масовна зверства против сопственог народа.

„То су исте оне Уједињене нације које су пренебрегле доказе који повезују Гадафија са ратним злочинима у Сијера Леонеу. И исте оне које су са ерупцијом грађанског рата у Либији усвојиле извештај којим се поздравља стање људских права у тој земљи. Негде успут Гадафи се трансформисао у неподобног лидера кога што пре треба срушити”, пише Хјуџис.

У најмању руку су упадљиви двоструки стандарди које САД и савезници негују у односу према Либији и неким земљама Блиског истока, у којима су такође на власти осведочени тирани. Примера ради, у највећем америчком савезнику у региону, у Саудијској Арабији стање људских права је ниже него у Либији, показује истраживање магазина „Економист”.

Питање је шта би се десило уколико суд у понедељак прихвати предлог тужилаштва и изда налоге за хапшење оних који се сматрају најодговорнијима за злочине против човечности у Либији.

Шеф италијанске дипломатије Франко Фратини је сугерисао да би то ставило тачку на могућност да либијски лидер и његови најближи сарадници успеју негде пронађу азил. После подизања међународне оптужнице, каже Фратини, целокупна међународна заједница би имала правну обавезу да тражи Гадафијево хапшење.

Међутим, резолуција Савета безбедности о случају Либије пред Међународним трибуналом је јасна – земље које нису ратификовале Римски статут којим је основан трибунал нису обавезне да испуњавају обавезе које он прописује.

Дакле, и после подизања оптужнице велики број земаља би могао да пружи уточиште Гадафију, али и даље остаје отворено питање на који начин би он могао да напусти земљу. Под претпоставком да се одлучи на такав потез, границу би морао да пређе на земљи, будући да је на снази зона забрањеног лета, а пребегао би у неку државу која није чланица Међународног кривичног суда, на пример у Египат или Алжир.

Аналитичари сматрају да би у случају таквог сценарија снаге НАТО-а вероватно зажмуриле на једно око и оглушиле се на своју правну обавезу да га ухапсе.

Питање, да ли је истински мотив целе акције у Либији и промене политике светских сила према Гадафију у ствари преузимање контроле над либијском нафтом, провлачи се кроз либералну светску штампу.

„Обично се тврди да нафта није мотив за интервенцију будући да је Запад имао приступ ресурсима и под Гадафијевом владавином. Тачно, али небитно. Оно што Запад заиста хоће јесте то што је својевремено објавио Буш: контрола или макар зависни клијенти, а у случају Либије приступ непрегледним подручјима за која се претпоставља да су богата нафтом”, пише Ноам Чомски у ауторском чланку „Либија и свет нафте” и додаје да се „у интерним документима САД и Велике Британије наглашава да је ’вирус национализма’ највећа бојазан јер може довести до непослушности”.