Брендирање мученика

Не наплаћује улаз на своје перформансе јер „не може да узима новац од људи”. Живи у земљи у којој је најважније ко је које вере, док је он из комунистичке породице. Наступао је у Центру „Помпиду” у Паризу, Центру БАК у Утрехту, галерији „Тејт модерн” у Лондону, наравно и у свом Бејруту, али за разлику од „Њујорк тајмса”, либанска штампа никада о њему није написала ни словце.

Раби Мруе (44) глумац, редитељ, писац и перформер из Бејрута, наступио је недавно и у Југословенском драмском позоришту у Београду у организацији независне платформе „Теорија која хода” и у оквиру програма „Рашколовано знање”. Током перформанса „Становници слика”, сам на сцени, само са лаптопом, платном, пројектором и текстом на енглеском испред себе, Мруе је успео да заинтересује публику за политичка збивања у Либану.

– Уметници у мојој земљи морају да траже дозволу власти за извођење својих дела. Али ја не пристајем на цензуру. То ми полази за руком тако што се углавном рекламирам само путем Фејсбука и СМС, објашњава наш саговорник.

Током драматизованог предавања „Становници слика”, Мруе показује фотографије постера који затрпавају Бејрут. Гледалац стиче утисак да се претенденти на власт обраћају грађанима пре свега на емоционалном нивоу, путем слика.

– Земља је преплављена постерима. Има их и тамо где је то дозвољено и тамо где није. Поп-певачице су поред политичких вођа, а они поред убијених за веру.

Невоља са постерима у представи је што су они фотомонтажа, манипулација осећањима и асоцијацијама која на први поглед није очигледна. Тако се некадашњи премијер Либана Рафик Харири, дошао на власт 1992, нашао на фотографији са председником Египта Гамалом Абделом Насером, преминулим 1970. Два лидера опуштено шетају после разговара у дворишту резиденције. Постоји само један проблем: Харири и Насер се никада нису срели, нису могли да се сретну као људи на положајима. Јасно је да су аутори фотомонтаже желели да симболички повежу вође панарабизма, али питање које поставља Мруе је: зашто желе да верујемо да је веза и стварна, а не само идејна.

– Ко зна, можда млади не знају да је Насер умро пре него што је Харири постао премијер. Различите странке хоће да обратимо пажњу на њихове постере. Ја кажем: у реду. Али, неће у мени пробудити љутњу или подршку, већ питање шта све то значи.

Манипулише се и мртвима из редова шиитског покрета Хезболах који се годинама бори против Израела, али и других фракција у Либану. Мруе је одмах видео да нешто са сликама у једном булевару у Бејруту није у реду, али није могао да се досети у чему је трик. Полако је публици открио тајну – сва лица мученика налепљена су на једно, исто тело.

– Питам се зашто је Хезболах бацио права тела и главе својих мученика ставио на неко јако, чврсто, херојско, али непознато тело. Отварам то питање да би људи размишљали о ономе што им се приказује.

Како сазнајемо од нашег саговорника, Хезболах су почеле да копирају различите политичке странке па сада и оне на постерима користе идеализовано тело на које прилепљују главе оних који су страдали за њихову ствар.

– Свако је пронашао неко своје тело, неки свој стил. Сада знамо како изгледа тело мученика Хезболаха, како социјалистичке партије, како Палестинаца. Као да праве бренд од својих жртви.

Али Мруе не жели да постане још један брендирани мученик. Зато нам каже да ће се повући ако осети да је његова уметност исувише опасна. Већ је имао сукоб са обезбеђењем Хариријевог сина.

– Не желим да будем јунак, ни мученик. Желим да будем људско биће и да размишљам.

Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Историја је фикција

Извесна Мруеова тумачења су крајње надреална, али он каже да је сасвим у реду да претпоставимо да су се Насер и Харири сликали после смрти, јер је и историја пуна измишљотина.

– Историја је пуна фикције, а ми не знамо шта је истина, а шта лаж. Свака странка на свој начин објашњава прошлост. Деца не уче из истих уџбеника. Нека поглавља, као оно о Грађанском рату у Либану (1975–1990), изостављена су. Пошто се стране не слажу, о њему се само каже да је било неких мањих сукоба, и одмах се прелази на друге лекције.

-----------------------------------------------------------

Зашто нема револуције у Либану

Либан је једна од ретких арапских земаља коју је заобишла јасмин револуција. Мруе каже да је то зато што не постоји  једна власт против које би се побунили.

– Ми имамо мултиконфесионалну власт, али људи који управљају државом, а различите су вере и опредељења, ни сами се међу собом не слажу ни око чега. Било би јако сложено бунити се против свих њих. Јесмо почели да тражимо одвајање вере од државе, али су нам се придружили и они који заговарају да се позиције у влади деле на основу религије политичара, па је наш протест изгубио смисао. Потребно нам је још много времена да дођемо до секуларне државе.