Љубав не умире

Чињеница да је Шекспирова трагедија "Ромео и Јулија" један од најпознатијих и најизвођенијих драмских текстова у домену позоришта као и филма подразумева да је његова нова интерпретација велики изазов и задатак, јер публику треба задовољити свежим, аутентичним, провокативним тумачењем. Редитељка Ивана Вујић је овај проблем решила скраћивањем текста (драматург Славенка Миловановић), транспоновањем радње у контекст недавних сукоба на простору бивше Југославије, путем избора музике ("Бијело дугме"), затим повременим брехтовским разбијањем илузије игре, као и интертекстуалним поступцима (представа се завршава аријом из Вердијевог "Набука", коју изводи оперска певачица Дубравка Филиповић).

У представи се ефектно инсистира на контрасту између интензивне раздраганости љубави и младости које акцентује и условна сценографија Бориса Максимовића, дефинисана зеленилом, дрвећем, цвећем, и туробног отрежњења које доноси реалност конфликта. Ненад Стојменовић у улози Ромеа на почетку уверљиво ствара његову романтичну заљубљеност, екстатичан је и радикалан у изражавању љубави; са променом околности, и он постаје знатно грубљи, промишљенији, оштрији. Вања Ејдус, такође маркантно, игра трансформацију Јулије од страствено, слепо заљубљене девојчице, преко уплашене и слуђене особе, до круте, болно зреле, прерано одрасле девојке. Јулијину дадиљу игра Соња Јауковић као простодушну, наивну, скоро инфантилну жену која искрено и пожртвовано воли Јулију; глумица је обликује са нијансама карикатуралности, чиме наглашава ту њену незрелост, већу од Јулијине. Миодраг Кривокапић игра бескомпромисно прагматичног, сурово безосећајног Јулијиног оца, грофа Капулета, а Јулијину мајку обликује Добрила Стојнић, као екстремну кукавицу која се не усуђује да се супротстави ауторитету супруга; глумица, такође, у лик уноси карикатуралне тонове чиме истиче суштинску беду такве инфериорности. Михаило Лађевац игра романтично непромишљеног Меркуција, а Слободан Бештић сугестивно наступа у улози интелигентног и правдољубивог монаха Лаврентија. Раде Марковић ненаметљиво и лако, сведених гестова, а врло експресивно, ствара лик веронског кнеза Ескала који настоји да прекине сукобе између завађених породица...

У неколико наврата глумци разбијају сценску илузију: Стојменовић и Ејдусова, на пример, прекидају дијалог између Ромеа и Јулије препознајући да је њихов разговор део из Шекспировог текста "Ромео и Јулија". На тај начин се брехтовски формира дистанца према овом тексту и истиче специфична универзалност ситуације, њена репетитивност, ужасна архетипичност што је, истовремено, и духовито решење. Прикази насиља, на пример убиство Меркуција, у представи су остварени врло стилизовано, што је занимљивије и вредније од њиховог очигледнијег, реалистичког решавања. Супротстављене стране, Монтеки и Капулет, говоре различитим језицима, српским и хрватским, што и није неопходан избор јер је референтност на рецентне балканске сукобе очигледна пер се, а представа није реалистички остварена да би та језичка дистинкција била потребна.