Француска ће бити кум уласка Србије у ЕУ

У Француском културном центру прошле недеље промовисан је зборник радова „Нетипично савезништво: Србија и Француска 1870–1940“. Аутор зборника историчар и амбасадор у Паризу др Душан Т. Батаковић на питање зашто је то нетипично савезништво, каже да је названо тако зато што не почива искључиво на геополитичким потребама и стратешким приоритетима, него је засновано на заједничким вредностима и заједничким погледима на живот, у шта су се уверили српски и француски сељаци, као војници на Солунском фронту(1916–1918).

Да ли данас можете да се поврати барем део те блискости са Француском?

У модерној српској историји, од самога Карађорђа који се обраћао Наполеону за подршку, па до Првог светског рата – француске доктрине, Францускареволуција, Друга и Трећа република, били су идејни узори, посебно нашим париским ђацима, „Паризлијама“, у политици и дипломатији. Србија није имала аристократију, па су се француске доктрине складно уклапале у „руралну демократију“ 19. века. Врхунац је досегнут у „златном добу Србије“ (1903–1914), за владавине краља Петра Првог, официра школованог у Француској и узорног демократског владаоца. На стогодишњицу његове званичне посете Паризу 1911, где и данас једна авенија у самом центру носи његово име, планирамо да поставимо спомен-плочу.

У Титовој Југославији сјај Француске је почео да бледи. Због чега?

Између два светска рата пријатељство са Србијом постепено се утопило у француско-југословенске везе, премда се заправо радило о блискости Срба и Француза. После 1945, наглашавано ми је, Французи су упознали неке друге Србе стасале у Титовом режиму, чије је понашање често одударало од славних солунских традиција описиваних у међуратним уџбеницима. У Титово доба, то пријатељство било је доведено у питање. Пошто је у монтираном процесу осудио генерала Дражу Михаиловића, Шарл де Гол је добро схватио да је Тито био агент једне стране силе, СССР-а, а да је Михаиловић, први герилац у окупираној Европи, жртва савезничких нагодби. Де Гол је Тита презирао, а Михаиловића одликовао Ратним крстом још 1943.

Ви знате занимљиву причу како је дошло до тога да француски језик буде „протеран“ из школа?

Као председник Пете републике Де Гол је упорно одбијао да прими Тита, што је знатно оптерећивало билатералне односе, а када нам је у званичној посети био Жискар Дестен, и на свечаној вечери с Титом поменуо да наше везе сежу до доба Косовске битке. Тито је бесан, скратио вечеру и хитро се удаљио. То показује до које мере је Титова Југославија била супротност свему ономе што зовемо позитивним српским традицијама. Тито је још шездесетих година прошлога века, по сведочењу једног француског дипломате, забранио даљи рад француско-југословенским удружењима по Србији којих је било у сваком већем граду, и наредио да се прекине с учењем француског језика и пређе на учење руског.

А деведесете су обележили Слободан Милошевић и француски интелектуалци који су Србе презирали више него Де Гол Тита.

Током деведесетих дошло је до страшног поремећаја, јер је Титова Југославија у Француској уживала велики углед у левичарским круговима, као алтернатива совјетском моделу. Један део бивших троцкиста и маоиста (тзв.„нови филозофи“) пресвучених у утицајне браниоце глобализма, нашао је у Србима колективног кривца за све балканске несреће, изоставивши кључно разликовање режима и народа. Митеран је покушавао да посредује, али је било нереално, с обзиром на аутистичну политику Милошевића, да због Србије, Париз окрене топове према Берлину и уђе у сукоб с ојачалом, тек уједињеном Немачком.

Ипак, друге земље бивше СФРЈ имале су оданије савезнике.

Када сам упитао Рејмона Бара, бившег премијера, зашто је Немачка остала верна својим савезницима на Балкану, а Француска није, одговорио је да су Немци сачували и политичке везе и економске интересе, док су код Француза најпре замрли економски интереси, а политичке везе са Србијом знатно ослабиле.

Каква је данашња перспектива наших односа?

Садашња ситуација знатно је боља, ако изузмемо питање Косова око којег нема никакве сагласности. Ми настојимо да васпоставимо стара савезништва, а нови почетак означиле су и две успешне посете: прво радна 2009, а затим и званична 2011. председника Бориса Тадића донеле су значајан напредак у француско-српским односима. Француска се понудила да буде кум, односно спонзор уласка Србије у ЕУ. Потписана је политичка декларација о подршци европским интеграцијама Србије, док се у Споразуму о стратешком партнерству предвиђа читав низ области у којима сарадња треба да се додатно продубљује. Премда ЕУ има 27 чланица, кључна за улазак у Унију је подршка неке од водећих сила у Европи, као што су Немачка, Француска или В. Британија.

Биљана Митриновић

-----------------------------------------------------------

Признање Косова је највећа грешка

Врстан сте познавалац историје КиМ. Како, као амбасадор у земљи која је признала независност Косова, у себи помирујете те две ствари?

Када сам дошао у Француску, она је већ признала Косово, али не пропуштам прилику да истакнем да је то била велика грешка, да питање статуса треба поново отворити како би се узајамно усаглашеним решењима успоставио трајан мир на Балкану. У Француској има и другачијих ставова: спољнополитички одбор Скупштине био је против признавања Косова, док поједине политичке личности сада признају да је то била крупна политичка грешка. Поготово је Мартијев извештај узбуркао духове, а тв канал Франс 24 први објавио тајни Унмиков извештај из 2003, који недвосмислено показује да је у трговини органима већина жртава била српске националности.

Али је ипак политичка одлука Француске, која овог месеца председава СБ УН, била да се то питање не ставља на дневни ред за гласање.

Несугласице постоје и међу земљама које имају знатно ближе односе него Француска и Србија. Настојаћемо да продубимо све домене сарадње од обостране користи, а да несугласице, крупне као што је косовско питање, решавамо дипломатским средствима, правним аргументима и унапређеним дијалогом. Мислим да за то још има простора.