Обнова србистике од националног значаја

За разлику од других европских народа Срби немају националну филологију. То се најбоље може показати на примеру новосадског Филозофског факултета. На њему постоје катедре за германистику, англистику, романистику, румунистику, хунгарологију, славистику, словакистику и русинистику, а не постоји катедра за србистику. Уместо ње имамо катедру за српски језик и лингвистику и катедру за српску књижевност. У Београду постоји развијен Филолошки факултет, али опет нема катедре за србистику. Шта у томе не ваља: Нема свести о јединственој филолошкој дисциплини које се бави Србима, где јој је природно место.

Ово каже за наш лист један од најзначајнијих теоретичара књижевности у Србији др Петар Милосављевић, пензионисани редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду и оснивач Покрета за обнову србистике. Он наводи да је у региону потпуно другачије, и за пример истиче Хрватску, где у Загребу постоји не само катедра већ и Факултет за кроатистику. Према његовом мишљењу, последице оваквог стања су далекосежне:

– Хунгарологија учи да су Мађари сви они чији су преци говорили мађарски и који сада говоре овај језик. Румунистика одређује национално биће Румуна. Ово правило важи за европске народе. Међутим, другачија је ситуација код популације која говори нашим језиком. Велики део осећа се Србима, али други делови се изјашњавају као Бошњаци, Буњевци, Шокци, Хрвати, Црногорци... На основу тога, механички се изводи закључак да сви они имају право да једном истом језику мењају име у зависности од свог националног опредељења. Да постоји србистика као институционализована научна дисциплина она би рекла: то тако не може!

Милосављевић не спори да је „како ће се ко субјективно осећати у погледу националне припадности његово људско право”, али тврди да „из тога не проистиче право да се мења идентитет језика који је научно, лингвистички и историјски потврђен”. Овакав језичко-етнички хаос, истиче он, настао је због слабости, одсуства, па и забране србистике. За такво стање крива је политика, али још више филологија, која нема право да због било чијих политичких интереса крши научне принципе који су једнаки и важе за све.

Као и други европски и словенски народи, подсећа професор Милосављевић, Срби су пре два века имали националну филологију србистику, звану serbica, која је била део словенске филологије славистике. У заснивању србистике учествовали су многи великани славистике као Чех Добровски, Словенац Копитар, Словак Шафарик, Руси Срезњевски и Пипин... Од Срба највише је учинио Вук Караџић. Иако Срби у то време нису имали самосталну државу, ипак, постојала је филолошка дисциплина која се њима бавила на научни начин. А она је била моћно средство...

– Из система филолошких дисциплина, србистику је још у 19. веку почела да потискује кроатистика под именом сербокроатистика, коју су смислили хрватски идеолози (Гај, Штросмајер) и филолози (Ватрослав Јагић, Иван Броз). Они су хрватска наречја чакавски и кајкавски помешали са српским језиком, и прогласили да је то један језик, по имену српскохрватски, хрватски или српски, а затим су ту вештачку конструкцију делили према својим интересима – наводи Милосављевић.

Суштина те поделе, према његовим речима, била је да се чакавски и кајкавски оставе по страни, а да се дели српски језик, односно штокавско наречје. Да један језик има два национална имена не постоји нигде у свету, а кад може да има два, онда може да има и три и четири и пет. Овај лингвистички хаос носио је у себи клицу политичког хаоса који нас је захватио у 20. веку.

– Одсуство србистике, као научне дисциплине о Србима, имало је управо по Србе трагичне последице. Српско питање није могло да се решава и на научној основи него само на идеолошко-политичкој. У главним српским националним институцијама, које ни данас неће да знају за србистику, нема јасних одговора на неколико кључних питања: шта је то српски језик, шта је српска књижевност, која су то српска писма, како треба схватити српски народ, који је то српски национални програм – наглашава Милосављевић.

Угледни новосадски професор сматра да су Срби суштинске битке изгубили у југословенском периоду, посебно у Титово време. Да би вратили изгубљено они морају поштовати моделе и принципе који важе за друге европске народе, и обновити властиту филолошку традицију, односно обновити србистику. Ако би смогли снаге да се и у овим питањима понашају као и сви европски народи избегли би садашњи „специјални статус”.

Мирољуб Мијушковић