Где станује космос

Кан –Већ две године очекиван у Кану,нови филмТеренса Малика – „Дрво живота”, на раној јутарњој пројекцији доживео је гласно „buu!” и тек покоји куртоазни аплауз, у знак поштовања према овом „Селинџеру америчке кинематографије”, аутору дуге али не толико плодне каријере од свега неколико филмских дела, међу њима и „Танка црвена линија”, које красе изразита визуелна раскошност и медитативни тонови.

У том смислу ни Маликово „Дрво живота” није изузетак. Реч је о елегичној литанији слика, сећања и сновиђења, а не о традиционалној филмској нарацији. О филозофском трактату о галактичким маглинама, симболичкој представи света изнад нас, протоку времена и бесконачности, а све то кроз призму једне конзервативне тексаске породице, из 50-их година прошлог века, у којој се живи према високим, чак недостижним стандардима оца.

Познат по томе да се ретко појављује у јавности, да никада не даје интервјуе нити дозвољава фотографисање, Теренс Малик ни зарад Канског фестивала није одустао од ове своје традиције. Није се појавио на конференцији за новинаре, већ је своје место уступио свом главном глумцу Бреду Питу (у филму игра и Шон Пен) и продуценткињи Сари Грин,која је изјавила да је „Малик веома стидљив и да верује да његов рад говори у његово име”.

– Теренс своју микропричу о породици из маленог града у Тексасу, супротставља макророђењукосмоса и раздвајањућелија и ја то сматрам изузетним– изјавио је Бред Пит, у Кану овог пута нешто говорљивији него иначе.

Са Маликовим филмом почела је друга канска филмска недеља, у којој се тек очекују права узбуђења и филмови Каурисмакија, Фон Трира и Алмодовара. У првој половини такмичарског програма, осим филма „Имамо папу” (Habemus Papam) Нанија Моретија, издвојио се и филм „Дечак са бициклом” белгијске браће Дарден, двоструких добитника „Златне палме”. Дарденови су у свом маниру – стилски и тематски конзистентни. Опет је овде реч о причи из радничког и социјално невеселог окружења, о распаднутој породици, односу одраслих према деци, детету као главном јунаку и покушају маргиналаца да се извуку из сиротињског дна друштва.Иако све ово за Дардене није ништа ново, реч је поново о филму високих и уметничких и моралних вредности, филму у којем је рад са глумцима доведен до савршенства, а фотографија до перфекције, у охлађеним тоновима чак и јарких боја.

На критичарским листама добро се котира и израелски филм „Фуснота” Јозефа Седара о жестоком ривалству оца и сина, два професора талмудске филологије. На симпатије су наишли и филмови „Михаел” аустријског дебитанта Маркуса Шлајнцера, чија прича о судбини отетог дечака, неодољиво подсећа на животну причу Наташе Кампуш, као и филм „Треба да разговарамо о Кевину” шкотске редитељке Лин Ремзи („Ловци на пацове”, „Моверн Калар”), са Тилдом Свинтон у главној улози, који се бави најдубљим траумама родитељства – одгајањем детета које ће постати тешки злочинац...