Gde stanuje kosmos

Kan –Već dve godine očekivan u Kanu,novi filmTerensa Malika – „Drvo života”, na ranoj jutarnjoj projekciji doživeo je glasno „buu!” i tek pokoji kurtoazni aplauz, u znak poštovanja prema ovom „Selindžeru američke kinematografije”, autoru duge ali ne toliko plodne karijere od svega nekoliko filmskih dela, među njima i „Tanka crvena linija”, koje krase izrazita vizuelna raskošnost i meditativni tonovi.

U tom smislu ni Malikovo „Drvo života” nije izuzetak. Reč je o elegičnoj litaniji slika, sećanja i snoviđenja, a ne o tradicionalnoj filmskoj naraciji. O filozofskom traktatu o galaktičkim maglinama, simboličkoj predstavi sveta iznad nas, protoku vremena i beskonačnosti, a sve to kroz prizmu jedne konzervativne teksaske porodice, iz 50-ih godina prošlog veka, u kojoj se živi prema visokim, čak nedostižnim standardima oca.

Poznat po tome da se retko pojavljuje u javnosti, da nikada ne daje intervjue niti dozvoljava fotografisanje, Terens Malik ni zarad Kanskog festivala nije odustao od ove svoje tradicije. Nije se pojavio na konferenciji za novinare, već je svoje mesto ustupio svom glavnom glumcu Bredu Pitu (u filmu igra i Šon Pen) i producentkinji Sari Grin,koja je izjavila da je „Malik veoma stidljiv i da veruje da njegov rad govori u njegovo ime”.

– Terens svoju mikropriču o porodici iz malenog grada u Teksasu, suprotstavlja makrorođenjukosmosa i razdvajanjućelija i ja to smatram izuzetnim– izjavio je Bred Pit, u Kanu ovog puta nešto govorljiviji nego inače.

Sa Malikovim filmom počela je druga kanska filmska nedelja, u kojoj se tek očekuju prava uzbuđenja i filmovi Kaurismakija, Fon Trira i Almodovara. U prvoj polovini takmičarskog programa, osim filma „Imamo papu” (Habemus Papam) Nanija Moretija, izdvojio se i film „Dečak sa biciklom” belgijske braće Darden, dvostrukih dobitnika „Zlatne palme”. Dardenovi su u svom maniru – stilski i tematski konzistentni. Opet je ovde reč o priči iz radničkog i socijalno neveselog okruženja, o raspadnutoj porodici, odnosu odraslih prema deci, detetu kao glavnom junaku i pokušaju marginalaca da se izvuku iz sirotinjskog dna društva.Iako sve ovo za Dardene nije ništa novo, reč je ponovo o filmu visokih i umetničkih i moralnih vrednosti, filmu u kojem je rad sa glumcima doveden do savršenstva, a fotografija do perfekcije, u ohlađenim tonovima čak i jarkih boja.

Na kritičarskim listama dobro se kotira i izraelski film „Fusnota” Jozefa Sedara o žestokom rivalstvu oca i sina, dva profesora talmudske filologije. Na simpatije su naišli i filmovi „Mihael” austrijskog debitanta Markusa Šlajncera, čija priča o sudbini otetog dečaka, neodoljivo podseća na životnu priču Nataše Kampuš, kao i film „Treba da razgovaramo o Kevinu” škotske rediteljke Lin Remzi („Lovci na pacove”, „Movern Kalar”), sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi, koji se bavi najdubljim traumama roditeljstva – odgajanjem deteta koje će postati teški zločinac...