Накба, трагичан дан палестинске историје

Откако се Накба у колективну меморију Палестинаца уселила као највеће зло које им се догодило, свака годишњица стварања Израела је календарски дан испуњен тензијом, али погибије Палестинаца на окупираној Голанској висији и у Јерусалиму учиниле су да ова година буде трагичнија него неке раније.

Тешко да у палестинској епици постоји нешто болније од Накбе – несреће, катастрофе, катаклизме – дана у коме је 15. маја 1948. проглашена држава Израел, а више од 700.000 Палестинаца протерано или у страху од покоља побегло из својих домова.

„Трансфер становништва”, како се звало оно што је данас „етичко чишћење”, сматрао се тада легитимним начином решавања конфликта који није био у супротности са међународним правом.

Четири од пет палестинских села која су се нашла унутар граница нове државе остала су без људи, а око 95 одсто нових јеврејских заједница изграђених у периоду 1948-53. подигнуто је на земљи протераних.

Израел је на конференцији у Лозани предложио да се 100.000 избеглица врати и придружи 160.000 палестинских Арапа који су остали у статусу „унутрашњих избеглица”, али не обавезно у своје куће и под условом да нова јеврејска држава задржи територију коју је контролисала после првог рата са својим арапским суседима.

Арапи су одбацили предлог па је питање „права на повратак” избеглица, односно њихових потомака, и данас једно од најсложенијих у израелско-палестинским мировним преговорима.              

„Стари ће умрети а млади ће заборавити“, говорио је први израелски премијер Давид Бен Гурион, али уместо да је забораве, Накба је постала један од темеља палестинске историје.

Догађаји из 1948. увелико су обликовали палестинску културу. Многе књиге, песме и поеме исписане су на ову тему. Егзодус се описује са јаким емотивним набојем.

Догађаји су рекли своје, али историја је можда могла да буде друкчија. Да су Палестинци 1948. прихватили план УН о подели британске мандатне територије Палестине, као што су, истина не без отпора, учинили Јевреји, да Арапи нису одмах кренули у рат против тек створеног Израела, настале би две државе – а стотине хиљада Палестинаца не би постале избеглице протеране из својих домова.

Чак и данас, када се преговара о томе да Израел прихвати палестинску државу у замену за палестинско признавање Израела као државе јеврејског народа, арапска и палестинска литература не признају да је прилика можда пропуштена а шанса уопште постојала.

„Палестинци су спремни да разговарају о две државе, али не и о две нације јер би то имплицирало признавање Јевреја као народа”, писао је својевремено угледни израелски професор Шломо Авинери. „Док се најбољи израелски писци... суочавају са моралним изазовом ускраћивања правде од стране ционистичког подухвата, док разумеју палестински бол и права, не чујемо упоредни морални глас с друге стране.”