Nakba, tragičan dan palestinske istorije

Otkako se Nakba u kolektivnu memoriju Palestinaca uselila kao najveće zlo koje im se dogodilo, svaka godišnjica stvaranja Izraela je kalendarski dan ispunjen tenzijom, ali pogibije Palestinaca na okupiranoj Golanskoj visiji i u Jerusalimu učinile su da ova godina bude tragičnija nego neke ranije.

Teško da u palestinskoj epici postoji nešto bolnije od Nakbe – nesreće, katastrofe, kataklizme – dana u kome je 15. maja 1948. proglašena država Izrael, a više od 700.000 Palestinaca proterano ili u strahu od pokolja pobeglo iz svojih domova.

„Transfer stanovništva”, kako se zvalo ono što je danas „etičko čišćenje”, smatrao se tada legitimnim načinom rešavanja konflikta koji nije bio u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Četiri od pet palestinskih sela koja su se našla unutar granica nove države ostala su bez ljudi, a oko 95 odsto novih jevrejskih zajednica izgrađenih u periodu 1948-53. podignuto je na zemlji proteranih.

Izrael je na konferenciji u Lozani predložio da se 100.000 izbeglica vrati i pridruži 160.000 palestinskih Arapa koji su ostali u statusu „unutrašnjih izbeglica”, ali ne obavezno u svoje kuće i pod uslovom da nova jevrejska država zadrži teritoriju koju je kontrolisala posle prvog rata sa svojim arapskim susedima.

Arapi su odbacili predlog pa je pitanje „prava na povratak” izbeglica, odnosno njihovih potomaka, i danas jedno od najsloženijih u izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima.              

„Stari će umreti a mladi će zaboraviti“, govorio je prvi izraelski premijer David Ben Gurion, ali umesto da je zaborave, Nakba je postala jedan od temelja palestinske istorije.

Događaji iz 1948. uveliko su oblikovali palestinsku kulturu. Mnoge knjige, pesme i poeme ispisane su na ovu temu. Egzodus se opisuje sa jakim emotivnim nabojem.

Događaji su rekli svoje, ali istorija je možda mogla da bude drukčija. Da su Palestinci 1948. prihvatili plan UN o podeli britanske mandatne teritorije Palestine, kao što su, istina ne bez otpora, učinili Jevreji, da Arapi nisu odmah krenuli u rat protiv tek stvorenog Izraela, nastale bi dve države – a stotine hiljada Palestinaca ne bi postale izbeglice proterane iz svojih domova.

Čak i danas, kada se pregovara o tome da Izrael prihvati palestinsku državu u zamenu za palestinsko priznavanje Izraela kao države jevrejskog naroda, arapska i palestinska literatura ne priznaju da je prilika možda propuštena a šansa uopšte postojala.

„Palestinci su spremni da razgovaraju o dve države, ali ne i o dve nacije jer bi to impliciralo priznavanje Jevreja kao naroda”, pisao je svojevremeno ugledni izraelski profesor Šlomo Avineri. „Dok se najbolji izraelski pisci... suočavaju sa moralnim izazovom uskraćivanja pravde od strane cionističkog poduhvata, dok razumeju palestinski bol i prava, ne čujemo uporedni moralni glas s druge strane.”